gotovo je.... stvarno je gotovo, koliko god ja želio suprotno.... misli su mi još svjetlosnim godinama daleko od sređenih, ali moram pisati... nadam se da je to u redu. malo je čudna situacija... ipak je ovo naš blog...ostavljen poput šteneta na kiši ili nedovršenog rukopisa za neki roman ostavljen na stolu nakon što je autor digao ruke od njega..... završni razgovor bio je u nedjelju.. ne mogu vam ga prepričavati - molim Vas ne tražite to od mene . jer boli, jako boli... sve u svemu zaključio je da ni ja ni on nismo sretni. . .da smo previše različiti i da to tako ne ide dalje.... ja sam se samo složio s time.. nisam se imao snage ni boriti..." gledaj na to s vedrije strane - ja sam tebi tek 1. neuspjeh, a ti si meni stoti" rekao je H. dok sam ga grlio na izlasku iz stana ne želeći da me pusti da odem iz njegovog života... suze su mi gušile riječi u grlu dok su padale na njegovu crnu kosu... suzdražavao sam se od plakanja cijelim putem do kuće.... sa vrata sam krenuo ravno u kupaonu, sjeo u kadu i pustio ledenu vodu da mi teče po glavi dok su mi suze tekle niz obraze...toliko suza da sam osjetio kako su slane usprkos vodi iz tuša....morao sam se smiriti.... nazvao sam K. da se nađemo ranije u gradu jer ne mogu više biti sam... zapištao je mobitel. . poruka od H.-a "Ej M.! Nemoj biti tužan. Htio sam ti reći da ti nisi ništa skrivio . Ja sam u kurcu razočarao samog sebe" nisam mogao vjerovati da je on... nepopravljivi romantik u mojoj glavi je bio izvan sebe od sreće... poslao sam mu poruku da ga molim da se vidimo večeras, da mu još toliko toga imam za reći... rekao je da ne može, jer mora radit, da ćemo se danas vidjeti.... nije bitno, danas, sutra mislio sam si, glavno da sjednemo zajedno i da probamo to srediti.. u redu je da završimo ovu farsu u koji se zadnjih dana naša veza pretvorila, da krenemo iz početka.. kava s K.-om prošla je relativno dobro... samo su mi se dva puta oči napunile suzama (što je za mene uspjeh) i vratio sam se doma poprilično smiren... ali kao i svi drugi lomovi, tako i slomljeno srce sve više boli kako se rana hladi... otvorio sam blog, nadajući se iz dubine srca kako je H. nešto napisao... bilo što... međutim nije... čitao sam postove i ponovno mi se plakalo... zašto sam bio pohlepan i tražio pažnju na potpuno krive načine? toliko krive da sam si pokušavao utažiti žeđ trpajući si pijesak u usta... i tako ga svakim svojim ispadom udaljavao sve više od sebe... ponovno sam sam sebe smirivao ponavljajući si da je će možda ipak sve u redu... da ćemo sutra razgovarati...navukao sam njegovu majicu na sebe i legao u krevet..... i tada sam pukao... sklupčan uza zid, grčevito stežući njegovu majicu gušio sam se u suzama... boljelo me u prsima i nisam mogao doći do daha....vrištao sam od boli... da ga barem mogu mrziti....da je barem nešto toliko skrivio..... pogriješio sam i poslao sam mu poruku pitajući ga misli li da možemo ostati zajedno,jer bih ja to volio više od svega.... shvatio sam istog trenutka da sam pogriješio i poslao mu poruku da nisam smio to pitati.. nije ništa odgovorio..... u neku ruku to je bio i odgovor na moje pitanje...... samo mi je gore bilo.... zaspao sam kad je već svitalo još uvijek jecajući...... danas sam se probudio, popio dva aspirina i krenuo kao zombi put grada... kod A.... odgovarlo mi je to što su kod nje bili i ljudi pred kojima si ja ne želim dozvoliti plakati... tako da smo pričali, smijali se i ja sam uspio odvratiti misli od H.a... gužva se rasčistila i A i ja smo ostali solo... pričali smo i rekla mi je puno stvari koje sam ja znao od prije i koje sam apsolutno spreman promijeniti kod sebe...i tako sam se , paralelno sa tmurnim oblacima koji su se navukli na vedro zagrebačko nebo i ja ponovo rastužio.. u jednom trenutku rekla je nešto u stilu takve i tvoj H. ima.... moj bivši H. rekao sam ja ,sa po ne znam ni sam koji put suznim očima... mislim da mi je tek u tom trenuku zbilja "sjelo" da više ne postojimo kao H&M..... nazvao sam ga , i pitao stoji li za večeras... rekao je da da, ali da će me još nazvati.... uspio sam mu još samo reći da ja ne mogu mučiti i sebe i njega razgovorom ako je on skroz zatvorio vrata našoj vezi i ako ne vidi mogućnost da budemo ponovno zajedno.... kroz neko vrijeme poslao mi je poruku da "smo još pod afektom i da bolje da pričamo neki drugi dan".. i tako ja sad zbrajam dva i dva i bojim se da je ipak konačno ..... no nada umire zadnja... zar ne? nadam se samo da će me nazvati ovih dana i predložiti da sjednemo i probamo ispočetka... a dok se to ne desi njegova majica ide ispod jastuka, da ne zaboravim nikada kako mi je lijepo bilo s njim, za slučaj da nada ipak umre.....
u nadi da ovo nije posljednji post sve vas pozdravlja M.
Post je objavljen 27.06.2005. u 20:00 sati.