Pregled posta

BLAGDANSKO DRAVSKO PRIJEPODNE

Jučerašnji praznički dan protekao je u dva radna dijela.
Jutro sam proveo hodajući širokim prostorom između Donjeg Vidovca i Hidroelektrane Donja Dubrava. Između odvodnog kanala, kojim protiče bistra dravska voda, do Drave, hodajući vrbacima, dravskim sprudovima i poljima na kojima se, unatoč praznika, okopavalo.
- Čujte, kaj kukuruz i grah znaju da je blagdan, rekao mi je električar Josip Kedmenec iz Svete Marije, koji je blagdansko jutro proveo s obitelji, suprugom Smiljanom, kćerkama Ivom i Matijom, s motikama u vrijednim rukama.
- To vam je cijela obitelj, pitam.
- Ne, doma su ostale ona najstarija i najmlađa. Najstarija, moja mama, skrbi o najmlađoj, našoj trećoj kćeri koja još nije dorasla do motike.
- Ali danas je dan antifašističke borbe, inzistiram.
- Znamo mi dobro kaj je danas, ali nama je danas i – antikorovski dan. Jer ako ovaj korov ne očistimo, ne bu niš ni od kukuruze ni od graha.

LJUTITI STRAŽAR
Kad sam stigao do hidroelektrane, imao sam problema. Naime, čuvar hidroelektrane u blagdanskom jutru nije me pustio unutra da fotografiram rad turbine. Zabranio mi je čak da fotografiram elektranu izvana.
- Gdje piše da se ne smije fotografirati?
- Posvuda, strogo je odgovorio.
- Ali ja sam već fotografirao neke dijelove elektrane, jer nigdje ne piše da je zabranjeno fotografiranje.
- Kaj ne piše, kad svuda okolo piše, inzistirao je, siromak, ne znajući da doista fotografiranje hidrolektrane nije zabranjeno. Ja nemam kaj z vami razgovarati. Ak ste slikali, to bumo riješili, jer bumo slike uništili.
- Ali, fotografije su već na internetu.
- Kaj onda, mi sve možemo, rekao je ljutito i povukao se u svoju stražarsku kućicu.

NA DRAVSKOJ ŠODERICI
Drava lijeno protiče sprudovima, između vrba i polja. Baš sam išao nekim gustišem, braneći se rukama, nogama i štapom od nasrtljivih komaraca, kad začuh vesele glasove – dječje, ženske i muške. Krenuh prema tim glasovima i vidjeh neku stazicu koja se probija prema dravskom sprudu. Spustih se stazicom i odjednom se ispred mene nađoše mlade obitelji Poljak, Štefić, Orehovec i Heterlendi.
Djeca se, ne gubeći vrijeme, baciše u bistri dravski plićak, žene raspremiše stvari, a momci se baciše na skupljanje drva za vatru i pripremanje kotlića, u kojem će kuhati grah s kobasicama.
Naravno, i mene su pozvali da im se pridružim, ponudivši me hladnim sokom.
Sve su obitelji iz obližnje Svete Marije, osim jedne, obitelji Heterlendi iz Kotoribe.
Damir Poljak rekao mi je da nisam pisao o svetomarijanskoj čipki, koja je jednako vrijedna kao ona paška, a vrijednija od lepoglavske.
- Nisam ja pisao o mnogo čemu, šalim se.
- Je, al to morete ispraviti. Kaj vas košta da to napišete? Em je istina, em vaši čitatelji će više znati o našoj Svetoj Mariji.
Porazgovarasmo još malo i krenuh dalje. Iza mene ostade vesela cika Karla, Paule, Antonija, Ane Marije, Luke i Dore. Njihove mame, Marijana, Kristina, Željka i Paulina čekale se da odem, pa da se onda presvuku u kupaće kostime. A momci naložiše vatru i pristaviše grah u kotliću.

ZLATNA GROZNICA
Dva kilometra dalje, uz urednu obalu, na kojoj strpljivi ribiči čekaju neoprezne ribe, u hladu jednog vrbika opazih veću skupinu izletnika. Upravo su završavali s kuhanjem graha, pa me pozvaše na klopu. Svratih do njih, a oni me počastiše hladnim sokom i toplom kavom.
Kad su sjeli za stol, poželih im dobar tek i požurih vrelom cestom prema hotelu Golf, jer tamo me već čeka društvo za ispiranje zlata.
Osjećam da me hvata zlatna groznica. Eh, da mi je nekoliko zlatnih aspirina, jedinog poznatog lijeka protiv te vrlo zarazne bolesti.

Post je objavljen 23.06.2005. u 07:04 sati.