Pregled posta

SKICE S PUTA

MEĐIMURSKO MORE

Jučer ujutro prolazim kroz maleno naselje Donji Pustakoce. Tri momka sjede na biciklima i razgovaraju. Ne voze se nikamo, samo sjede i kao da čekaju nekoga.
- I što sad?, pitam. Škola je završila i kamo ćete?
- A kam bi, odgovori, čini se njihov glasnogovornik.
- Na more, u grad, bilo kamo šalim se. Recimo, svi škiolarci sa sela bi trebali ići u grad, s sva gradska djeca na selo.
- Kaj bi? Nama je i ovak dobro.
- Pa kako provodite vrijeme.
- Lijepo. Malo delamo na zemlji, pomažemo roditeljima, a malo idemo, ovak na biciklima, na more. Naše Međimursko more na Dravsko jezero kod Preloga. Tam je naša rivijera.
- Zar nije daleko?
- A kaj bi bilo na biciklima daleko. Nismo mi blogomobili da hodimo po svetu pješke, mi smo vam biciklomobili, pak se vozimo kak gosponi!
Krenuh dalje. Nakon dvadesetak metara prođoše pokraj mene. Bilo ih je četvorica.
- Sad vas je četiri, viknem za njima.
- Bude nas još. Usput nam se pridružuju i ostali iz sela.
I odvezoše se.

NOJEVA ARKA
Damir Vidović i Ivan Jurčec pokazuju mi nojeve na farmi u Hodošanu.. Damir tu radi, a Ivan Jurčec je bio samo ljubazan, pa mi pokazao put. Ali Ivan zna sve o nojevima. Kad priča, vrlo je duhovit. Mene zanima zašto su nojevi odvojeni.
- Zato kaj se ne razumiju. Ovdje ima osam obitelji nojeva. Obitelj čini jedan mužjak i dvije ženke. Budući da su jedni iz Belgije, drugi iz Austrije, treći iz Namibije, četvrti iz Nizozemske, jasno je da se ne razumiju. Zato su odvojeni.
Poslije mi objašnjavaju da skupinu nojeva tove i prodaju kao meso.
- To su ovi naši, kaj su tu rođeni. A kam idete dalje.
- U Goričane.
- Je, oni su svoji.
- Kako mislite: svoji.
- Pa, kak da vam velim. Išel je jedan Goričan prek mosta i nosil je ruksak, ovak kak ga vi nosite. Unutra su bili kukuruzni kruhi. I pita ga carinik na mostu, kaj nosi u ruksaku. Kruhe, odgovori Goričanin. A koliko ih je, pita dalje carinik. To morate pogoditi. Ak pogodite dam vam svih devet.
Kad smo se opraštali, pita me znam li gdje Međimurke skrivaju novce od svojih muževa. Budući da nisam znao, rekao je:
- U knjigu, jer Međimurec nigdar ne čita.

NAJVEĆE POLJE LUKA
Primijetio sam da na poljima uveliko rade pumpe, jer valja zalijevati luk. Zaustavljam se kod jednog nepreglednog polja luka, blizu Goričana. Nikad nisam vidio toliko luka na jednom mjestu.
- Puno je ovo luka, kažem postarijem čovjeku, generaciji reklo bi se.
- Je, puno je.
- Koliko ga bude bilo kad sazrije?
- Pa, oko petsto tona.
- To je velika zarada.
- A kaj bi bila? Kad sve poplaćam, pa i ovu vodu, malo bum penezi spremil.
- Pa zakaj onda delate?
- Je, gospon, delati se mora.

VESELE ŽENE DONJEMIHALJEVEČKE
Hodajući kroz Donji Mihaljevec, jedan crveni automobil krenu iz dvorišta i zaustavi se pokraj mene. Ja sam skrenuo s puta, jer sam primijetio da se djeca veselo kupaju u velikom plastičnom bazenu. Htio sam ih fotografirati, ali kako nije bilo njihovih roditelja, nisam imao koga pitati za odobrenje.
Kad se automobil zaustavio pokraj mene, izašle su dvije žene. Jedna me je pitala da li koga trađim, a druga je zvala sina da hitno dođe s mobitelom.
I tako se pokaza da su me žene prepoznale, pa su htjele imati fotografiju sa mnom. Dok sam odgovarao na njihova znatiželjna pitanja, stigao je i klinac s mobitelom. Bio je u kupaćim gačicama i još mokar od vode.
Ja uslikah njih, a klanac me poslije fotografirao za obiteljski album.
- Joj, gospon, kak vam se da tulike pješačiti, rekla mi je mama dječaka. Svejedno, svaka vam čast.
A sad lijepo idem u Kotoribu, a potom u Donju Dubravu.
Sutra ću možda nešto zaraditi, jer idem na Dravu. Ispirati zlato.

Post je objavljen 21.06.2005. u 07:57 sati.