"Šta je, opet ćeš nešto da pišeš?", pita me Daca, moja sestra debil. Baš sam nedavno pričala s Marijom, koja takođe ima sestru debila, kako je to priroda neverovatno uredila da se sestre, pa i braća, ne podnose. U knjigama i filmovima je skroz drukčije. Tamo su sestre slične, vole se, iskrene su, sve tajne jedna drugoj pričaju, odane su... Ma dajte, molim vas, gde to ima? I kad se ne vole, onda je to neko ludilo od literarnog presedana. U stvarnosti, nije mi poznato za slučaj da su neke sestre takve. Obično su to dva potpuno različita sveta, slučajno poznanstvo koje se zasniva na preziru i zajedljivosti.
"Da, šta oćeš?", ljubazno joj odgovaram.
"Ne skidaš se s tog kompjutera. Hoću da proverim mail."
"Vežbaj strpljenje. Idi igraj se u dvorištu sa kokoškama". Sreća da je mlađa, ne mnogo, ali dovoljno da joj stalno spuštam da je klinka i da su joj drugarice kretenke kao i ona sama. Priznajem, malo se iživljavam, onako kako se na meni iživljava moja starija sestra, koja je, uzgred budi rečeno, još veći debil od Dace. Studira hemiju! Sreća pa se ni njih dve ne podnose, inače bi me njihov savez verovatno dotukao.
Jedina prednost takvog odnosa je apsolutna nezainteresovanost. Niti mene interesuje niti njih interesuje šta radimo, gde smo, s kim smo se juče, s kim ćemo se sutra... Iako će Daca posle da sedne za ovaj komp, mislite da treba nekako da se zaštitim od njenih radoznalih pogleda? Ma nema nikakve potrebe. Jedino kad je baš neka frka, onda proradi taj čuveni instinkt. Bukvalno sam na sve spremna kad tu istu omraženu Dacu vidim u nevolji. Kad smo bile male, u školi, skočila sam na nekog nesrećnika i odgrizla mu parče mesa s dlana samo zato što sam krajičkom oka registrovala da joj je udario dandaru. Neki njen drugar iz razreda koji se verovatno palio na nju. Možda me zato i zamrzela.
Ali krenula sam da pričam nešto sasvim drugo, jebeš Dacu.
Sinoć sam otišla na posao prave poslovne pratnje. To zapravo ne postoji, to je eufemizam za prostituciju, kao što svi znaju, ali nekad, vrlo retko, desi se da nekom zaista zatreba pratnja. Dobro, ovo nije bila prava poslovna pratnja. Naišao neki strendžer, Australijanac, i zaista mu treba riba, pristojna, fina, koja će da ga provede kroz grad. Dobra ideja, jebote, zašto ne postoji agencija koja to stvarno radi? U svakom slučaju, seti me se onaj skot iz agencije, jer ipak bolju od mene za tako nešto nema. Neće da razočara čoveka, ne traži mi čak ni postotak, ni ništa (zato što više ne radim za njega, inače bi me iscedio ko limun). Samo da mu pravim društvo i provedem ga kroz grad. Svratio na dva dana u Beograd. Iz priče skapiram odmah da je neki cool tip.
Čujem se s njim i, klasika, nađemo se kod konja, ispod repa. Odmah smo se prepoznali po opisu i bez pitanja se jedno drugom predstavili. Lep mladić, Patrik.... Sto evra za provesti stranca po gradu je super i prosto mi je neprijatno da mu uzmem lovu. On mi odmah daje i kaže da zaboravim da mi je išta dao. Kaže: "Zamisli da sam tvoj prijatelj za kog bi volela da mu se svidi tvoj grad". Ovo zvuči kao naučena puno puta ponovljena rečenica, ali uloga mi se dopada, mada sam malo nespremna na nju. Mislila sam da ga pitam šta voli, ali sam mu umesto toga rekla da ako je moj prijatelj mora voleti isto što i ja, pa ako mu se ne svidi moj izbor da ja za to nisam kriva.
"Nema teorije da mi se ne sviđa što i tebi!". Super se kapiramo, nema ni sekunde pauze u razgovoru... teče nekako prirodno bez suvišnih i glupih pitanja tipa "Čime se baviš?", "Da li voliš to i to...?". Hodamo tako gradom, a ja ni ne znam kuda ćemo. Tako je možda bolje, zaobilazimo Dom omladine, pa Makedonskom do Cetinjske, onda dole pa kroz Zetsku u Skadarliju, odande skrećemo u Jevremovu. Grad je užasno živ. Energičan i oseća se opet taj ležerni duh. Pod uslovom da ne naletiš na nadrkanu budalu, naravno, ali zato se nismo ni spuštali u Silikonsku dolinu koja vrvi od morona svih vrsta, najviše naprđenih motorista, naduvanih drkadžija i sitnih krimosa. Mesto izlaska za obezbeđenje i sitne sponzoruše. Predahnemo malo u Gaudiju gde nije bila prevelika gužva. Pijemo džin-tonik i on i ja. Tri zaredom... uh, nisam neki drinker, već mi se vrti opasno. Idemo dalje... znam da u okolini ima još pristojnih mesta, isto negde u Jevremovoj ulazimo u neki klub. Neke ribe žongliraju sa nekim zapaljenim lopticama ili ne znam zapravo čime, možda tripujem, pošto je Patrik usput zapalio džoint s nekim ludačkim šitom. Prelazimo na pivo. Drugo, treće, četvrto... upoznajemo neku ekipu tamo, neko društvo iz Kragujevca, postaje sve uzbudljivije. Svira super muzika, prži neki tvrđi britpop pa se meša sa nekim veselim pesmicama na nemačkom i francuskom. Neko iz ekipe nudi nam eksere za dvesta dindži. Uzimamo i to, daj sve! U jednom momentu mi prilazi neka riba i kaže: "Zdravo, jel se ti mene sećaš?".
Tu je prekid filma.
Nemam pojma ko je bila ta ženska, verovatno nikad neću ni saznati, ali sećam se da sam se nešto žešće istripovala u tom momentu i užasno uplašila (nečista savest, znam). Sećam se njene face, ali ne znam ko je.
Buđenje kod Nikole na gajbi. Odlazim u drugu sobu i vidim ga kako spava. Ništa, apsolutno ništa mi nije jasno. Moram da ga probudim...
"Nikola, jebote, otkud ja ovde?"
"Ne sećaš se ničega?"
"Ne!"
I ispriča mi priču. Srušila sam se u kafiću i nisu mogli da me probude. Treba reći da sam pored svega nabrojanog bila i na dopu. Odveli su me na VMA gde su mi isprali stomak. U tom ludilu nisam bila u potpuno besvesnom stanju. Mogla sam da mrmljam i tu sam Patriku rekla da nazove Nikolu sa mog mobilnog. Njih dvojica su zajedno sedeli u holu čekajući da se ja oporavim. Pitala sam ga o čemu su pričali.
"Pa o tebi, šta misliš?", vidim nadrkan je malo.
"Jesi mu rekao?"
"Šta?"
"Pa čime se bavim..."
"Kako misliš? Pa zar ti nije on klijent?"
"Ne baš... Samo je platio da mu pokažem grad."
"Kako da mu pokažeš grad?"
"Pa lepo, da ga provedem kroz noćni život."
"A ti si... nije tvoj klijent?! Ahahahhahahahaha!" I onda se tako smejao jedno 5 minuta dok se nije osposobio i smilovao se da mi objasni šta je toliko smešno.
E sad, dragi moji, pošto ovo nije knjiga nego blog, hajde da malo iskoristimo ovaj medij i njegove prednosti. Čisto da vidim koliko ste pazili na času. Pitanje: Šta je Nikoli bilo toliko smešno?
Ko prvi pogodi, dobije nagradu - Veliki Sajber Orden Sexymaje I Reda. Nije teško pogoditi. A i moram da idem. Daca već ozbiljno šizi.
Post je objavljen 19.06.2005. u 23:57 sati.