Evo me na poslu.
Pre no što pređem na ono glavno, da ispričam manje glavno.
Radni naslov: Pozdrav novom jutru (porodična žanr-scena)
Dakle, došao ja noćas kući oko 2 i krenuo odmah da preturam po kuhinji pomamljen od gladi (inače sam na dijeti, moš’ misliti). U frižideru skoro ništa, ali u rerni dva fina parčeta prasetine. I ja ih izjeo. Ujutru ustajem bunovan i moja mati pita: „Jesi ti pojeo onu prasetinu iz rerne?“ Ja: „Jesam. Jeste uzeli iz pečenjare? (prim. prev. - radnja u kojoj se peku i prodaju prasići, jagnjići i ostalo) Mati: „Ma jok, doneo tvoj otac sa nekog parastosa.“ „Dobro jutro i tebi majko.“
Sad o glavnom.
Jedan moj rođak poznati je novinar beogradskog dnevnog lista koji ima mali tiraž, ali zato velike ambicije da popravi našeg prosečnog sugrađanina. Tako oni opominju stanovništvo na značaj sapuna i higijenskog života uopšte, na štetne posledice alkohola po osnovnu ćeliju društva – porodicu (uče ljude kad piju da se ne valjaju u sopstvenoj bljuvotini, jer deca gledaju), naglašavaju probitačnost raketnog modelarstva u procesu emancipacije žene, upućuju stanovništvo da raspoznaje jestivu pečurku u šumi, gradu i na bračnom drugu, savetuju seljanke da ne pokušavaju samostalno obavljajnje pobačaja po livadama i štalama gurajući vreteno u onu stvar, štampaju krojeve za zavese i svetosavske balske haljine, otkrivaju tajnu postojanosti i sjaja srpske nemanjićke viljuške i ostalog pribora za jelo, savetuju domaćina u izboru modela tarabe za okućnicu, kamena za među i modle za lapot-hleb, i još mnogo toga. Tog mog rođaka izvesni zovu Deda, jer se ozbiljno nosi, ali ja mislim da je to naprosto zloba, jer je moj rođak Deda koristan društveni radnik koji podiže nivo ove zapuštene sredine. Trenutno radi na jednoj brošuri o promociji svilene bube kao motoru regionalnog razvoja. Kao i svaki uspešan čovek on ima puno neprijatelja - zavidljivaca i sitnih duša koji bi da ga spopletu. Ti ljudi ne priznaju da je svilena buba motor razvoja, već kažu da je to obična buba k’o buba. Možda bi i priznali, al’ da su oni smislili, a ne moj rođak Deda.
Negde prošle nedelje u tom pedagoškom i popravljačkom glasilu gde je angažovan rođak Deda čačkali su mečku, a u vezi sa ekskluzivnim informacijama o jednom našem viđenom kandidatu za put u zemlju lale i klompe, gde tog istog očekuje višegodišnji postdiplomski program i usavršavanje. Pa su zvali neki njegovi školski drugovi da obrate pažnju redakciji da je time povređena diskrecija kandidata, narušena prijemna procedura i da su oni možda spremni da preduzmu korake u tom smislu. Radikalne korake. Jeste da se rođak Deda u to vreme bavio svojom brošurom o svilen bubi, ali čik kaži to ovim razjarenim akademcima. Molio me je da ga sakrijem u mojoj šupi za drva na nekoliko dana dok se ne spusti prašina. Dok ne padnu neke glave, pa se sve posle smiri. Ali ja moram da mislim na sebe. Ja sam kupio i onu majcu gde se kaže da je On heroj i da smo svi On. Zlu ne trebalo. Zamoilo sam rođaka Dedu da se ne javlja neko vreme jer ja neću biti u Beogradu. Povlačim se u Ljig i završavam jedan svoj ogled iz etike i političke odgovornosti intelektualca. Eto. Deda, sine, srećno!
Post je objavljen 17.06.2005. u 14:47 sati.