Da li vam se dogodilo da ma koliko se trudili da si nekako poboljšate dan, on ipak propadne? Mene dosta ljudi doživljava kao da sam stalno loše volje, a u stvarnosti nisam. Valjda imam takvu konstrukciju lica, tko zna. No ponekad sam ipak stvarno loše volje. I doći na posao i biti okružen kompjuterima 8 sati, u prostorijama sa mnogo ljudi, i sa defektnom klimom nije lako. No u svemu tome uvijek ima nekoliko ljudi koji mi uvijek uljepšaju dan. To su oni ljudi koji su uvijek dobre volje. Uvijek imaju smile od uha do uha. Kao da ih ništa u životu ne tišti. Znam da nitko ne živi u idili, ali je barem ugodnije izgurati kroz odvratan dan sa takvima uz sebe. Znam da i oni imaju problema kao i svi ostali, ali barem daju dojam da se bolje nose s tim. I meni podignu moral i mnogo mi je lakše. No moram priznati da i oni ponekad pokleknu pred nedaćama koje život nosi. Dan mi odmah postane sto puta gori, i tek tada shvatim koliko je fora kad su te osobe dobre volje. Kad mi osoba sa najviše strpljenja kaže da ne može više, onda mi dođe da puknem. Ako ona ne može, ja bi trebao onda eksplodirati. Kako mi nedostaje taj smiješak, peckavi komentari, zajebancija… pokušavam nekako pokrenuti atmosferu. Nekad uspijem pa izguram do kraja dana jer ostane neka spika pa zaborave, barem na kratko svoje probleme. Trudim se održati njima motivaciju, jer ipak je oni daju meni mnoge dane. No ponekad ni najbolji vicevi ne mogu pokrenuti ništa, a tada ostanem bez ikakve motivacije do kraja radnog dana. I jedva čekam da odem s posla nadajući se da će sutra netko biti bolje volje. Nažalost, posljednje dane to traje sve duže. Ne znam da li uzrok sparina, ili činjenica da neće biti godišnjeg tako skoro, ili neki osobni problemi… Ali sve mi je teže izdržati. Moram naći neke nove fore da mi proleti dan…
Post je objavljen 17.06.2005. u 00:44 sati.