Nekoliko mjeseci od tog 'ispada', njihove prepirke su bivale sve češćim i izbijale su rasi svakojakih sitnica i gluposti.
Jednog popodneva Jana je ranije završila s poslom i svratila do pijace po namirnice za večeru kojom je htjela Moreni napraviti malo iznenađenje večerom. Jedva je našla mjesto na parkingu, a onda natrpana kesama krenula put njihovog stana. Položila je kse do ulaznih vrata jedva dolazeći do daha. Otvorivši vrata, nju je dočekalo super veliko iznenađenje.
Morena i Saša... goli... Morena privijena uz njega.
Saša govori, vidno iznenađen, «Oprosti trebali smo zaključati vrata...», jer jadnik nije znao da cura koju on kreše... da se ista kreše i sa svojom «cimericom». Morena je stajala širom otvorenih usta, zureći u Janu bez teksta. Nije ju očekivala.
«Mogu li vamse pridružiti», sa smiješkom na licu je prozborila Jana. U njoj je sve ključalo. «A tako znači..», mislila je u sebi, «Šta će TI TO...»...
Prekino ju je u mislima Saša, «mmmmmmm, naravno da nam se možeš pridružiti, Morena neće imati ništa protiv. Ne, Enči?», pogledao ju je, a Morena je cijelo vrijeme zurila u Janu ne znajući što reći. Saša je Morenin poslovni suradnik, on joj je baš sredio da baš njena kuća iz mnoštva nogih dobije prava za novo izdanje «Vještice»... a očigledno je da je gledala način na koji je dobila tu privilegiju.
Jana je otišla do spavaće sobe prošavši pored njih... pogledavši Morenu sa pogledom punim prezira.
«Jana...», zovnula ju je Morena stojeći omotana Sašinom košuljom na pragu NJIHOVE spavaće sobe. Jana si je spakovala torbu... i izašla ne pogledavši Morenu.
«Malo mi je zlo...odoh prošetati... Saša trojac neki drugi put, može?», krenula je pa zastala, «Enči ti voli kada je malo opališ, štipneš za guzu, da znaš», procijedila je i izašla iz stana, na ulaznim vratima ostavljajući kese sa namirnicama za večeru koju je željela spremiti za tu večer. Sašine oči su zasjale.
Jana je izašla iz zgrade, ubacila torbu u automobil i krenula k Sarajevu. Kada se vratila...čekao ju je prazan stan, stan bez Morene. Na kuhinjskom stolu je ležala omotnica a na papiru koji je ležao u njoj je pisalo «Oprosti mi... morala sam, pokušaj razumjeti... Ena». «Mora se samo umrijeti, razumijem da, ali ne odobravam... Bog oprašta, ali ne i ja», naglas je prokometirala Jana i bacila omotnicu sa porukom u smeće.
Post je objavljen 16.06.2005. u 16:46 sati.