Vjerujem u ljude.
Vjerujem da su dobri. Iako znam da ima i loših.
Volim vjerovati da su ovi meni važni i ovi koji me okružuju - svi dobri.
Ali ponekad se pitam da li je zaista tako.
Ponekad me od nekog razgovora prođu hladni trnci. Ponekad osjetim lošu vibru.
Opet, pokušam ih opravdati, možda su imali loš dan, možda im nije dobro...
Nisam ni ja uvijek oličenje dobrostivosti i ne rasipam uvijek svoju ljubav i vedrinu uokolo.
Ali kod nekih me sad ta prevrtljivost nervira.
Da pojasnim, prije par mjeseci sam jednoj prijateljici nešto rekla, onako, u dobroj namjeri.
Razlog je bio sasvim bezvezan, i zaista nisam ništa loše mislila.
Prijateljica je čudna, sasvim čudna i posebna biljka. Zahtjeva puno moje pažnje i zalijevanja ljubavlju.
Ne moram ni reći da se čujemo svaki dan i da trkeljamo sve u šesnaest.
Dakle, prije tih par mjeseci sam joj to nešto rekla.
I od tada mi svako malo pritvori vrata. Svako malo osjetim hladni povjetarac.
Prvo sam bila strpljiva. Nisam iznosila svoje probleme. Bila sam tu za nju kad god joj je trebalo.
Slušala sam ju i kad mi se nije slušalo. Išla sam na kave kad mi se i nije išlo.
Sve da bi možda pokrpala tu rupu.
Prvu veeeeliku pljusku sad dobila na svoj ročkas kad je otkazala izlazak. Isprika: zapela je s nekim društvom na roštilju. Progutala sam.
Druga je bila u subotu. Trebale smo ići kod frendice i čule smo se u petak u stilu da se još čujemo navečer da vidim da li ćemo ići u subotu ili u nedjelju.
Javila se jutros. Opet je zapela na roštilju.
OK. Bila je na roštilju. Mogla je bar poslati poruku. Vidla je da sam ju zvala bar 10 puta. Poslala sam joj 10 poruka. Mogla je bar napisati: ništa ovaj vikend... šta ja znam... bilo šta...
Danas nazove kao da ništa nije bilo. Pa OK, i nije, ali stvarno nije način - bez obzira na sve!
Post je objavljen 13.06.2005. u 19:44 sati.