Mesap je kratica, a znači Međimurski sajam poduzetništva. Pa kad se već nađoh u Nedelišću, hajde da pogledamo što nam to nude poduzetnici.
I nije mi bilo žao. Nagledao sam se rasnih međimurskih teških konja, traktora svih vrsti, od onih teških, do lakih, gotovo sportskih. Bilo je tu motora, bicikla, automobila...
Posebnu pažnju znatiželjnih posjetitelja privukli su brojni proizvođači vina. Međimurci drže do svojih vinogradarskih proizvoda, tim više što je posebna komisija kušala sva vina, a nagrađivala samo ono što valja. Naravno, nitko nije izložio delanec ni glavobolec, nego se svatko htio pohvaliti svojim vinom. I mene su nudili da kušam, ali ujutro i nisam bio raspložen, onako gladan, na vino. Naravno, najbolje je prošlo Agromeđimurje za svoja kvalitetna vina, moslavac, pinot bijeli i sauvignon. Sva su ta vina od izabranih bobica. Dakako, bez zlata nije mogao proći ni mađarski predstavnik Degenfeld za svoj tokajac, andante i, naravno, moslavac.
Ono što me je posebno oduševilo su – kolači. Međimurke su se zaista potrudile, pa su ljubitelji međimurskih slatkih specijaliteta, naročito klinci, došli na svoje.
I, tako, razgledajući sve i svašta, od kompjutora do kupaonica, od vrata i prozora do tekstilnih uradaka, od raznih vaga (tko na život svoj polaže, taj se često važe) do svakojakih kućnih potrepština, ogladnio sam.
Naravno, na sajmu je bilo postavljeno nekoliko šatora u kojem su prodavali ćevapčiće, kobasice, kotlete i slične proizvode. Budući da se nisam mogao odlučiti što ću, pogledao sam sve što u šatorima i kioscima nude.
A u posljednjem šatoru iznenađenje: deseci vrsta golubova, kokica, zečeva, kunića, raznih ptica pjevica i dva pijevca kapitalca. Njihov gazda, koji je valjda kušao svako vino, samo je ponavljao da ih je zabunom kesne navinul, pak kukurikaju i u deset ujutro.
Naravno, iskoristio sam prigodu pa sam najljepšeg zeca poklonio dragoj unučici Ifi, a Annie de Svima Nama poslao sam rasnog goluba. Ptici Trkačici htio sam poslati pijevca, ali nisam našao ni jednog koji bi je budio tek kad se naspava.
I još samo ovo: u Međimurju nema puno konja. Konji su, srećom, postali ukrasne životinje. Ore se traktorima, vozi luksuznim automobilima. Zato je na izložbi bilo svega desetak prekrasnih kobila i dva rasplodna ljepotana. Jedan pravi teški međimurski konj, a drugi bijeli poni ili tako nešto. Budući da su bili okruženi samim konjskim ljepoticama, malo su se uzbudili, pak su posjetitelji, a naročito posjetiteljke, sa smiješkom pogledavali što će se dogoditi.
Dogodilo se nije ništa, a meni je bilo jako smiješno što se onaj mali poni toliko uzbudio. Viš ovog malog kaj se uzrujal! A kaj more siromaček, ovak mali. Na kog bi on skočil, kad je svaka višla od njega za metar, rekla je gospođa u najboljim godinama svojoj, nešto mlađoj prijateljici.
Sa sajma sam otišao gladan, a u Čakovcu sam pojeo pravi međimurski specijalitet - picu. I naučio da u Varaždinu ne valja jesti ćevapčiće, a u Čakovcu - picu.
