Oblaci su polako prekrili sunce,a ono je kao da gubi bitku,otišlo,sakrilo se.Ali u daljini još se mogao spaziti beskrajni sunčevi sjaj.
Na nebu su se sada več posve jasno pojavile zvijezde.Te velike,a opet tako male šare na nočnome nebu.Nije ih bilo puno,kao u ona davna vremena,ipak sasvim dovoljno da uljepšaju sliku.
Čak su i automobli negdje otišli,ili su se jednostavno izgubili u lijepoti predvečerja.
U travi,pokraj rasvjetnog stupa,tiho su prela petorica malih mačića.Na njima njihova majka,
malo gotovo posve crno biće.Bila je premorena,pa je natrenutak zaspala,predala se.
Spasila je svoje potomke od ljudskog otrova,otrova koji nije mogao trpjeti nevinost mijaukanja
malih mačića.
Otrova koji je uvijek htio zabetonirati,otrovati,osvjetliti ili pak srušiti dio te predivne slike.Danas otrova nije bilo,nije bilo ni ljudi,ni automobila,nije se čula ni ona glasna moderna glazba
u kojoj se samo ritmično udara,u potpunosti bez riječi,bez duše.
Tihi je povjetarac kružio okolinom,stalno iznova,kao da neka viša sila obznanjuje svoju prisutnost,svoj dodir.
Lišča je več bilo mnogo,gotovo je svo otpalo,jer bila je kasna jesen.
Na sreći,oni što kroje sudbinu zemlje,nisu ga sakupili i bacili.
Svo to šuškavo lišče je sada prekrivalo pločnik.
Sve je disalo zajedno.
A miris.Ah,taj miris.Poseban,ugodan,prirodan.Miris koji je donosio povjetarac,očistio mi je um.
Nisam na ništa mislio.Dodirnuo sam vjetar.
Predao sam se.
Postao sam dio predvečerja.
Post je objavljen 12.06.2005. u 08:18 sati.