Evo me na poslu. Proveo sam dva osvežavajuća dana na službenom putu. Bujice kiše rovašile su panonsko blato, nebo je bilo nisko i padale su kapi krupne kao rotkve.
U sredu u cik maglovite zore sreo sam se sa još dvojicom svojih kolega u glavnome štabu naše firme, kao one tri veštice iz Magbeta. Onda smo kolima pokupili izvesnog važnog gosta i krenuli. U kolima je atmosfera bila ranoranilačka, vesela, kao da smo pošli u napolicu. Kolega br.1 koji ima sklonosti ka svim vrstama umetničkog ispoljavanja zahtevao je potpunu tišinu. Uhvatio ga je napad nadahnuća pa se borio sa krokijem koji je započeo prethodne noći. Crtao je alegoriju poezije, i to je bila nekakva krilata žena koja je ličila na jednu njegovu komšinicu, s velikim grudima i glupu. Ali uzalud, nos nije ispadao kako valja. Čas je ličio na šargarepu, čas na neku izmučenu šargarepu, naboranu i krepalu. Sise su takođe bile grubo predimenzionirane, ali ja računam da je to umetnička vizija. Kolega br. 2, pak, ima sklonosti ka svim vrstama ispoljavanja njegovom karakteru urođene plemenitosti i milokrvnosti. Uvek nas iznenadi nekim neočekivanim gestom. Ovog puta smislio je da sa puteva ukloni ostatke nesrećno pregaženih sitnijih životinja i da im obezbedi dostojanstven pogreb. Za tu potrebu poneo je gumene rukavice, nekoliko crnih đubretarskih kesa, lopaticu i špaklu. Svaki čas je zastajkivao, trpao mrcine u kese i ubacivao ih u gepek. Ja sam se sa svoje strane zapetljao u rešavanje zahtevne ukrštenice, posustao pred nedokučivom misterijom pitalice: «Domaća životinja», dva slova. Bila je i slika, ali nisam prepoznao jer sam slabovid. Pri tome smo nehotice plašili našeg stranog gosta, puneći mu glavu srpskim praznovericama, tipa: sanjati kalem i konac znači nesreću na putu po jednom divljem poluostrvu, ako te svrbi leva plećka, opljačkaće te na putu, počne li da poigrava oko, znači smrt u stranoj balkanskoj zemlji, tj. na putu, trnci u žbici najavljuju neizlečno poboljevanje na putu medju slovenskim življem. Takođe smo mu obratili pažnju na raširen običaj hajdučije, kada gladni seljaci pomračeni od upropaštene setve kidišu na automobile u potrazi za kreditnim karticama, lap topovima i zlatnim zubima. Ispričali smo mu i slučaj zabitog sela u istočnoj Srbiji koje je na ovaj način uspelo da opremi ceo konferencijski centar računarskom opremom, flip-čartovima, heftalicama, bimerom i ostalim neophodnim stvarima. Tako su razvili kongresni turizam i izvukli se iz vrzinog kola bede, alkoholizma i nerada koje ih je generacijama vuklo na dno.
Imali smo niz sastanaka sa važnim ljudima. Naš uvaženi gost zbog koga je sve ovo bilo i upriličeno sedeo je krut kao sveća, siv i nem.Bili smo pomalo zabrinuti za njega, kao i za uspeh naše misije. Promatrali smo iz prikrajka češe li se negde, poigravaju li mu oči. Odveli smo ga i do neke ergele da bi ga malo oraspoložili. Poigrao se sa konjima, pojahao, ali sve je to izgledalo pre kao nostalgično opraštanje od slasti života nego pravo uživanje. Od čoveka srednjih godina u punoj snazi s početka puta, pretvorio se u oronulog i uplašenog starca. No dobro, šta je tu je. Odvezli smo ga na aerodrom. Obećao je da će se sigurno javiti.
Sada ću kratko opisati jedan duhoviti detalj za koji sigurno mnogi od vas ne znaju. Dakle, na grbu opštine Kikinda stoji sledeće likovno rešenje: u prvom planu je ruka junačka, u ruci je sablja, a na sablju, kao ušećerena jabuka, nabijena je turska glava (ima perčin i brkove, stajling je očigledno turski). Mislim, onako sočno nabijena, osvetnički, tako da vrh hladnog oružja lepo viri kroz potiljak lobanje. I jednom pošla delegacija opštine Kikinda u prvu posleratnu posetu opštini Tuzla. U ime pomirenja. Pa su im poneli puno reklamnog materijala... na kojem je bio odštampan taj grb u prvom planu.
Ajde ć.
Post je objavljen 10.06.2005. u 10:19 sati.