Da mi je još jedared proći Ilicom...
Pa da bećarac našvrljam ćirilicom...
Teško da bi drugi mogli rešiti taj hijeroglif,
Al bi Neko znao da sam tu...
Cipelice jedne bele zastale bi i prevele
Stih na asfaltu...
Jednom ću u baladu da se prerušim...
U refren što se Tamo još zapevuši...
Pa da minem Starom Vlaškom... Da joj kosu sklonim daškom...
I za uglom hitro zamaknem...
Da pred nosom strašnog Bana, kao senka Petra Pana
Kapu namaknem...
Preko krova i mansarde, ošamućen daljinama...
Da ostavim struk lavande među njenim haljinama...
Lagano se bore nanose... Malo šta je još po starom...
Al okice moje šokice mađijaju istim žarom...
Ladica đinđuva po nebu prosuta...
Ujesen vetar primi miris Bosuta...
Isprva mi nije ništa al već posle par gemišta
Dopre izdaleka lagan prim...
Praćen tercom suvog lišća s jednog hrasta kraj Belišća,
Stidljivo, sasvim...
Što sam joj kog vraga dao belu ružu samoniklu...
Što li sam je povezao onaj krug na mom biciklu...