Opet ja i carina. Dođa mi paket iz inozemstva, na osobno ime.
Riječ je bila o gratis majicama. Kako funkcionira ova država jasno se vidi na ovom primjeru - bila su potrebna čak 4 dana da bih ja pobjedonosno napustio prostore Pošte i carine, sa trofejem u obliku jednom običnog paketa.
Dan Prvi
Dobijem ja od Hrvatske Pošte obavijest da mi je stigao paket i da ga trebam podignuti u Branimirovoj, soba 15, srednji ulaz.
Zaputim se ja tamo, parkiram se nadasve nebulozno, taman nadomak paučine, ali nema veze. U sobi 15 mi čudno pogledaju papirić koji sam donijeo, pa me pošalju na carinu, kojih 100 metara dalje. Dođem ja na carinu oko 10 do 10, kad ono pauza, koja formalno počinje od 10. Ajde dobro, preparkiram u međuvremenu auto, izjebem im sve po spisku 467 puta i vratim se nazad na šalter 4.
Na šalteru mi tip, ugodnim riječima namirisanih svježim špekom i kapulom, kaže da ne kuži zašto su me poslali tu, ali da se odem javiti na kat u sobu 42.
Dođem ja na kat, kad ono nema sobe 42. Upitam ja tipa koji radi na tom katu, a on kaže da nije čuo za tu sobu. Nakon potrage pronađemo mi tu sobu 42, odmah pored sobe 48a, kako logično, stvarno sam glup.
Pokažem ja tu svoj papirić, a teta mi kaže da joj nije jasno zašto sam tu, ali kad sam već došao kaže da će mi pomoći. Ne zaboravimo da sam ja već lagano kuhao, jer sam vidio gdje to sve vodi.
Eh, kaže potom teta da se paket zagubio na putu od carine, pa da ja fino odem doma a oni će mi javiti kad uđu u trag paketu. I fino ti se ja pokupim uz pasmater rečenice.
Dan Drugi
Nakon nekoliko telefonskih poziva zaključih da mi je dosta da me vozaju od jednog broja do drugog, pa odlučim skoknuti do carine da se to napokon riješi. Pođem ja fino do gospođe u sobi 42 kojoj sam ostavio onu potvrdu, no kako u sobi nije bilo nikog prošetam se malo po katu, te naletim na poznanika koji radi na carini. Kaže majstor da ćemo sve riješiti u momentu, odvede me do šefice koja je u međuvremenu bila upoznata sa slučajem. Kaže meni šefica da je paket pronađen, ali da je njegova vrijednost 200 USD (sadrži majice) i da je poslan na osobno ime, što pak znači da se mora ispuniti Jedinstvena carinska deklaracija. Ja sam znao da će biti potrebno platiti neki novac i kažem da je sve ok, da samo želim podignuti paket i da mi kažu kolika ta priča dođe i točka.
Šefica i moj poznanik na kraju zaključe da je najbolja da kontaktiram pošiljatelja te da on pošalje faks u kojem će pisati kako je roba poslana obrtu kojeg vodim, a na taj način ću platiti samo carinske pristojbe (cca 300 kuna). S obzirom da je pošiljatelj Kanađanin, koji vremenski 7 sati kaska za nama, pokupim se ja doma i odgodimo podizanje paketa za sutra.
Naravno, ne propustim izjebati sve po spisku i špediteru i carinicima, koristeći poprilično decibela.
Dan Treći
Pristignem ja u poštu sa faksom od Kanađanina, sve po PS-u kako su mi i tražili. Šefica to pgleda, kaže da je ok, ali da će paket morati proći i tržnu inspekciju jer je riječ o odjeći. Pitam ja još jednom carinike koliko će ta priča doći, a oni meni odgovore da pripremim oko 300 kuna. Ja ponio 500 za svaki slučaj.
Eh, nakon što smo prošli nekoliko soba sa paketom i par kontrola, uputi me moj poznanik, u dogovoru sa šeficom, u otpremništvo Pošte gdje bi se trebala popuniti carinska deklaracija. Tamo mi tip kaže da sam pogriješio što paket dižem na ime firme, te da sam trebao sve podignuti osobno, u 5 min. gnjavaže (?!). Ja lagano popizditis, pozovem poznanika da dođe i njih dvojica se žestoko posvađaju oko propisa. Svađa stigne i na višu instancu, pa carina odluči da paket treba proći sve žive kontrole, da će sve raditi po PS-u sad.
Ishod: 560 kn carini, oko 350 kuna za usluge špedicije, te 50 kuna za ležarinu paketa.
S obzirom da sam ponio "samo" 500 kuna, te da ne prihvaćaju kartice, napustih i po treći put prostorije carine bez svog paketa.
Dan Četvrti
Stižem u carinu nakon plaćenih iznosa, naoružan bazukom, motornom pilom i oklopnim vozilom.
Pokažem da sam sve platio i istaknem da ne želim više čuti ni jednu jedinu riječ o propisima, carini, špediciji ili bilo čemu drugom. Nakon 15 min. sredi se papirologija i ja dođem do Paketa.
Paket. Napokon. Yeah.
Najviše me u cijeloj priči smetala činjenica što se tamo nije našla ni jedna normalna osoba, koja bi točno objasnila što se događa i što je potrebno napraviti da bi se paket preuzeo. Sve se na kraju svelo na prebacivanje loptice od sobe do sobe, a loptici je lagano dopizdilo.
Jebe lud zbunjenog tamo, doista.
Post je objavljen 05.06.2004. u 09:30 sati.