Juče smo na času stranog jezika učili neke korisne fraze za svakodnevno sporazumevanje sa ovdašnjim divljim i negostoljubivim življem: “Koliko vas ima u porodici?”, zatim “Da li ste se vi juče u suton pomokrili na moju malu bratanicu?” i “Koliko otvora za pražnjenje ima vaše morsko prase?”. Pošto smo uvežbavajući dikciju i ono naročito vrskanje koje cene ovdašnji viši slojevi ispitivali jedni druge (kako nam je naložila učiteljica), saznali smo da najbrojniju porodicu u grupi ima naša koleginica Desislava Saševa Vazova, da je njih čak šestoro braće i sestara, da je to premnogo i da je davno trebalo tu nekog sterilisati, da je ona mokrila na bratanicu Olge Seferove Sasu, druge Bugarke, i da njeno morsko prase ima nepregledan, ali ipak definitivan broj otvora za pražnjenje, te da se zove Hristo Botev po čuvenom nacionalnom pesniku i rodoljubu koji se borio za slobodu protiv Turčina okupatora. Dalje smo saznali da ona radi na carini i da mrzi svoj posao, da je šefovi stalno drpaju, a da joj kamiondžije dobacuju. Da je išla na kurs borilačkih veština i da može svakom čoveku, Turčinu ili turskom kamiondžiji jednim potezom ruke da izvadi srce (“Ovako!”, demonstrirala je na jadnoj Seferovoj Sasu čiju je malu bratanicu juče u suton…), da ima jedno stakleno oko (kuckala se olovkom po oku kuc-kuc) i niz ljubavnih brodoloma iza sebe koje je uspešno prevladala elektrošokovima i odmaranjem u instituciji za dušu. Zazvonilo je pa smo otišli na ručak. Besmo ogladneli od ove tragične životne pripovesti.
Ja sam prošle nedelje uglavnom odsustvovao od kuće zbog mnogog važnog posla. Od komšinice sam saznao da su u nekoliko navrata dolazili papski prelati i kardinali u purpuru i srmi, sa poklonima: izmirnom, zlatom, žadom, eteričnim uljima, životinjskim kožama, dimljenom pastrmkom, pečenim pilićima, pogačama, tubama svile, ukrasnim biljkama za kuću, tepisima, šejkerima za koktele, usisivačima, stonim lampama, magnetima za ostavljanje duvana. Popeli bi sve to liftom do mog stana, istovarali, a onda počekali neko vreme, zatim sve to opet pakovali i odlazili. Komšinica ih je pozivala na espreso i biskvite, preklinjala ih da ne stoje na hodniku, ali su oni ostajali uporni i odbijali njene pozive. Stalno se mimoilazim s tim velikodostojnicima, ne znam šta je u pitanju, moja malodostojnost?
Javio mi se Esquaban. Kupio je odličnu knjigu o zenu, ali poručuje da o tome ne može ništa da kaže zato što zen koji možeš reći nije zen. Takodje je pomenuo da je dan pre jeo savršene papke u saftu. U kojoj kafani, upitah. Nisam u kafani nego u saftu, reče on.
Neki drugi dan ću vam dati recept za gulaš.
Post je objavljen 09.02.2005. u 20:14 sati.