SEKTASKE ZABLUDE SA PRAVOSLAVNOG GLEDISTA
Pristup
U sektaskom ucenju ima ponekad nesto sto se slaze sa pravoslavnom istinom. To je kao neki ostatak od pravoslavlja. Ako, na primer neka sekta ispoveda verovanje da je Bog jedan u tri lica, da je Gospod Isus Hristos ovaploceno Drugo lice Svete Trojice, ili Bog Sin, onda se pravoslavnost takvog ucenja ne moze poricati tek zato sto ga propovedaju sektasi. Uostalom, ucenja raznih sekata se razlikuju medju sobom tako da u nekih ima vise u nekih manje zabluda.
Razlike izmedju pravoslavnih i sektasa dolaze svakako od raznog shvatanja i tumacenja pojedinih mesta Svetog pisma. Desava se da neka mesta Sv.pisma pravoslavni shvataju bukvalno a sektasi u prenosnom smislu, i obratno. To pogresno shvatanje Svetog pisma je prvi izvor sektaskih zabluda. Kad, na primer,Sv.pismo govori o ocima Bozjim, o rukama ili nogama Bozjim, to Pravoslavna Crkva, znajuci iz Svetog pisma da je Bog Duh, shvata te reci samo figurativno, prenosno, a mormoni shvataju bukvalno pa na osnovu toga tvrde da Bog ima isto takvo telo kao i covek. Eto primera razlicitog tumacenja Sv.pisma.
Drugi izvor zabluda potice iz sektaskog namernog preinacavanja Sv.pisma da bi se ono dovelo u sklad sa njihovim predubedjenjem. Vec smo naveli nekoliko primera kako Jehovini svedoci i adventisti manjaju normalnu interpunkciju u Hristovom odgovoru pokajanom razbojniku (Lk.23,43) samo da bi "dokazali" vec unapred ispredeno svoje ucenje da nema duse posle smrti. Starozavetno jevrejsko Bozje ime "Jahve", u pogresnom citanju "Jehova", oni su ubacili i u Novi zavet, pa tako u njihovom prevodu, na primer u Poslanici Rimljanima 14.glava 8.stih,stoji:"Ako zivimo,Jehovi zivimo, a ako umiremo Jehovi umiremo". Medjutim u grckom originalu ne stoji tako, nije upotrebljeno ime Jehova nego Kirios, sto je na sve jezike sasvim pravilno prevedeno recju Gospod. Tako taj stih pravilno preveden glasi:"Ako zivimo-Gospodu zivimo, ako pak umiremo-Gospodu umiremo. Stoga bilo da zivimo, bilo da umiremo, mi pripadamo Gospodu". Jos grublje nasilje nad tekstom Svetog pisma cine kad prevode iz Evandjelja ona mesta gde se govori o raspecu Hristovom na krstu. Iako je na grckom originalu upotrebljena rec "stavros" sto je na sve jezike prevedeno recju "krst", u njihovom prevodu je upotrebljena rec "stub","drvo","kolac". Na taj nacin citalac dobija utisak da Hristos i nije bio razapet na krstu, nego ili obesen o drvo, ili privezan za stub ili nataknut na kolac-vec prema tome kako se nemacka rec Pfakl prevede. A taj falsifikat im je potreban zato da bi dokazali kako krst, koji hriscani smatraju oduvek za sveti simvol svoga spasenja, nema nikakve veze sa Hristom, nego je toboz stari mnogobozacki simvol sa seksualnim znacenjem.
Treci izvor sektaskih zabluda jesu logicke pogreske u zakljucivanju. Nekad su te pogreske svesne, pravi sofizmi, a nekad nesvesne ili paralogizmi. To zavisi od intelektualnih i moralnih kvaliteta licnosti koje takve zakljucke izvode.
Pravi je logicki sofizam kad subotari, da bi dokazali opstu obaveznost praznovanja subote za sve ljude, iz Hristovih reci:"subota je ustanovljena radi coveka, a ne covek radi subote", izvode zakljucak da je subota obavezna za svakog coveka. Isto je tako pogresan zakljucak kad subotari iz cinjenice da je apostol Pavle isao subotom u jevrejske sinagoge da im propoveda Evandjelje Hristovo, izvode na brzu ruku zakljucak da je on, i s njim svi hriscani, praznovao subotu. A najlukaviji sofizam u korist subote cuo sam od jednog njihovog propovednika. Da bi dokazao da se subota praznovala i u vreme kad je napisano Evandjelje po Luki, dakle cak posle sezdesete godine hriscanske ere, on se poziva na citat iz istog Evandjelja koji kaze da su se mironosice videvsi kako je Hristos sahranjen, vratile kuci,"spremivsi mirise i miro. U subotu pak ostase na miru-po zakonu")Lk.23,54-56). Dakle, mironosice su, po shvatanju i tumacenju ovog adventistickog propovednika, jos i sezdesetih godina posle Hristova vaskrsenja praznovale subotu! On nije umeo, ili nije hteo, da vidi da to evandjelist Luka samo konstatuje cinjenicu koja se desila pre Hristova vaskrsenja, a ne onda kada je on Evandjelje pisao.
ODBACIVANJE SVETOG PREDANJA
Crkva je oduvek ucila da nam je Bog svoje natprirodno otkrivenje dao u dva oblika. U obliku Svetog predanja i u obliku Svetog pisma. Ta dva oblika se ne iskljucuju, nego se dopunjuju.
Sektasi, svi bez izuzetka, odbacuju Sveto predanje i kazu da veruju samo Svetom pismu. "Mi drzimo samo ono sto kaze pismo"-vele sektasi, navodeci time cutke na pomisao da je Crkva pokraj "Pisma" nakupila tamo svega i svacega i kojecega sto nije u skaldu sa Svetim pismom i sto nije u Svetom pismu zapovedjeno. A po njihovoj tvrdnji, primljenoj jos od Lutera osnov i izvor vere i merilo svake istinitosti je samo i jedino Sveto pismo.
Pogledajmo da li je ta sektaska tvrdnja tacna. Oslonicemo se i mi najpre samo na Sveto pismo, a pokraj toga i na izvesne cinjenice koje su neosporne, iako nisu formalno zapisane u Svetom pismu, niti su po prirodi stvari mogle biti u njemu zapisane.
Sveto pismo jedini izvor vere
a) Sveto pismo je jedini izvor vere i jedino merilo istinitosti. Prihvatimo zacas i mi tu sektasku tezu. Ako je ona tacna, onda ona mora da bude zapisana negde u Svetom pismu. Nije li zapisana, nije tacna, pa nemamo nikakva osnova da je usvojimo.
I zaista, nigde, i slovima nigde, u celom Svetom pismu nije zapisana takva tvrdnja! Prema tome, osnovna tacka od koje polaze svi sektasi predstavlja nesto bez ikakva temelja. Jer, ako treba verovati samo u ono sto je napisano u Svetom pismu, a ta tvrnja nije napisana u Svetom pismu, onda ona samu sebe porice. A tvrdnja koja samo sebe porice ne moze biti istinita.
Izgleda da sektasi to uvidjaju, pa pokusavaju da se ipak, kako-tako, zaklone za Sveto pismo, pa zato navode iz Sv.pisma ova tri primera:
Pretnja sv.evangelista Jovana
a) Sv.Jovan evangelist, zavrsavajuci knjigu svoga Otkorovenja koje je dobio od Boga, pise:"Svedocim svakom ko slusa prorocke reci ove knjige:"ako im ko dometne nesto, na toga ce Bog navaliti zla napisana u ovoj knjizi. Ako pak ko oduzme nesto od reci ove prorocke knjige, Bog ce oduzeti njegov deo od drveta zivota i od svetog grada, koji je opisan u ovoj knjizi"(Otkr.22,18-19). Dakle, vecna kazna svakog onog ko od Svetog pisma nesto oduzme, ali isto tako i onoga ko Svetom pismu nesto dometne. Davati nekakvo Sveto predanje uz Sveto pismo, ti je veliki greh!-kazu sektasi.
Nije to tako! Ovde sv.Jovan uopste ne govori o Sv.Predanju niti o celom Sv.pismu, nego samo o toj knjizi koju je napisao i koja, uzgred budi receno, tada, a i posle toga jos dugo nije bila uvrstena medju ostale knjige Svetog pisma. On zeli da sacuva nepovredivost i neiskvarenost svoje prorocke knjige pa zato preti kaznom Bozjom svakome ko bi pokusao da u nju ubaci nesto svoje, ili da iz nje izbaci nesto od onoga sto je on doziveo i opisao kao svoju viziju. Samo to, i nista vise!
Kad bi se te njegove reci odnosile na celo Sveto pismo i Sveto predanje, onda bi sam sveti Jovan bio prvi covek koji se o tu pretnju ogresio. Jer, posle knjige Otkrivenja on je napisao cetvrto Evandjelje koje je uslo u zbirku knjiga Sv.pisma(kanon)cak i pre nego otkrivenje. A u tom istom Evandjelju on tvrdi da je u usmenom predanju, dakle nezapisano u Sv.pismu, ostalo jos mnogo i mnogo od onoga sto je Hristos cinio i ucio (Jn.21,25). On svakako nije mislio da to sto je ostalo nezapisano treba odbaciti.
Cujmo jos sta kazu o tome nazareni. Njihov razlog za odbijanje Sv.predanja je izrazen tvrdnjom koju oni ponavljaju kad god im se ucini nuznom:"Da li su apostoli smatrali za potrebno da predanje zapisu, oni bi ga zapisali!"
To je zaista duhovito, ali nije biblijski! Biblija ne kaze da apostoli nisu hteli da zapisu sve sto su culi i videli o Hristu i od Hrista, nego su mnogo sta ostavili nezapisano prosto stoga, sto nije bilo moguce sve zapisati. To izricito svedoci sv.evangelist Jovan(Jn.21,25).
Tako, dakle, taj pokusaj da se opravda odbacivanje Svetog predanja ne dovodi ni do kakvog pozitivnog rezultata.
Hristos i farisejski obicaj
Drugi pokusaj. Fariseji optuzuju ucenike Hristove:"Zasto tvoji ucenici prestupaju redanja starih? Jer ne peru svojih ruku, kada jedu hleb. A on im u odgovoru rece: zasto i vi prestupate zapovest Bozju zbog svoga predanja?...i ukinuste Bozju rec zbog vaseg predanja"(Mt.15,1-6).
Iz ovih reci Evandjelja izvode sektasi zakljucak da je Sveto predanje izlisno, nepotrebno, i to bas po iskazu samog Spasitelja! Taj prigovor sam cesto slusao od adventistickih propovednika, bilo na njihovim predavanjima, bilo u licnom razgovoru sa njima. No, i ovaj prigovor je daleko od toga da moze osporiti vaznost i potrebu Svetog predanja.
Pre svega treba obratiti paznju na onaj glavni naglasak Hristovih reci. A on je u tome da se nikakvo ljudsko predanje ne moze postaviti iznad Bozjih zapovesti, niti se moze suprostaviti njima. Pa mi to i ne cinimo! Mi ne postavljamo Sveto predanje kao neku suprotnost, ili kao alternativu Svetom pismu. Ne kazemo mi:"ili Sveto pismo, ili Sveto predanje",nego: i jedno i drugo.
Osim toga, iz Spasiteljevih reci jasno je da se tu radilo o jednom cisto ljudskom predanju, to jest direktno o jednom higijenskom propisu i obicaju. On im direktno kaze "vase predanje". I,dabome, sasvim je jasno da se jedno takvo "vase", farisejsko, dakle cisto ljudsko predanje ne moze suprostvaljati zapovestima Bozjim, niti mu se pridavati ista vaznost kao i zapovestima. Neki higijenski propisi, ma koliko bio koristan i dobar, ne moze biti vazniji od Bozjih zapovesti. To je srz i smisao citavog ovog razgovora izmedju Hrista i fariseja. Tu se, dakle, uopste ne radi o odnosu Svetog pisma i Svetog predanja nego o odnosu Bozjih zapovesti i jednog higijenskog propisa osvestanog dugom praksom, ili tradicijom.
Najzad, cak i kad bi se u ovom razgovoru radilo o predanju uopste, a ne samo o prednosti moralnih propisa nad higijenskim, jos uvek to ne bi pogadjalo ono Sveto predanje o kojem mi govorimo. Jer, Sveto predanje koje mi smatramo izvorom i pravilom vere kao i Sveto pismo, nije nikakvo "ljudsko predanje", niti "ljudska" nauka i zapovest, niti ikakav folklor ili narodni obicaj, niti ista od onoga sto bi se moglo uvrstiti u rubriko onog bezlocnog i neobrazlozenog "valja se". Ne! Nista od svega toga ne ulazi u pojam i sadrzinu Svetog predanja o kojem mi govorimo. Pod Svetim predanjem mi podrazumevamo Rec Bozji koja nam nije predana pismenim nego usmenim nacinom, ono predanje koje potice od samog Hrista i apostola. Jasno je da Hristos nece poricati to, svoje predanje.
Ljudska filosofija i predanje
Evo i treceg pokusaja kojim sektasi zele da opravdaju svoje odbacivanje Svetog predanja. Apostol Pavle pise Kolosanima:"Pazite da vas ko ne zarobi filosofijom i sujetnom prevarom po ljudskom predanju, po svetskim stihojama, a ne po Hristu".(Kol.2,.
Ovde se Sv.pismo zaista negativno izrazava o predanju. Ali, o kojem i kakvom predanju? Da li o Svetom predanju koje je ostalo od Hrista i apostola, ili o ljudskoj filosofiji i ljudskom predanju? Ko pazljivo procita Apostolove reci videce da on izricito spominje ljudsko predanje i ljudsku filosofiju. I jedno i drugo zaista moze da lako odvede coveka na razne stranputice. Ne samo da moze, nego bas i stvarno odvodi. Jer, kad vidimo koliko ima raznih filosofija, jasno je da ne moze svaka od njih biti tacna, iako pristalice svake filosofije najupornije, da bas ne upotrebimo izraz najfanaticnije, brane svoju filosofiju verujuci u njenu nepogresivost. Cak i filosofski skeptici, koji poricu postojanje ikakve istine, uporno i nesvesno veruju da je bas ta njihova filosofija prava istina, jedina istina.
Isto tako ima raznih ljudskih predanja u vidu raznih obicaja ili fabula ili raznih sujevreja koja su ocigledno lazna i stetna i gresna. Ona svakako ne poticu od Hrista i apostola. Od toga apostol Pavle zeli da zastiti hriscane, to da osudi, a ne ona predanja koja je on licno ostavio pojedinim crkvama u kojima je propovedao i kojima je poslanice pisao. To svoje predanje cemu se on naucio "ne od ljudi nego od Hrista"(Gal.1,12), on ne samo sto ne odbacuje, nego naprotiv izricito poziva Timoteja da sacuva to predanje (1.Tim.6,20:2.Tim.2,2).
Tako, dakle, Sveto predanje o kojem mi govorimo nije koje bilo i kakvo bilo predanje, nije "ljudsko predanje i prazna filosofija po coveku", nego ono sto se od Hrista i apostola sacuvalo nezapisano u Svetom pismu, ali koje je uvek bilo cuvano u Crkvi.
Sv. predanje dopunjuje Sveto Pismo
A da takvo Sveto predanje postoji i da ga treba cuvati, o tome imamo i direktne i indirektne potvrde iz Svetog pisma. Indirektna potvrda je u cinjenici da je Sveto pismo postalo od Svetog predanja. Pre Mojsija nije postojala ni jedna knjiga Biblije. Ono sto je Mojsije napisao u Knjigama Izlazak, Levitska, Brojevi i Ponovljeni zakoni, bilo je svakako iznosenje Mojsijevih licnih dozivljaja i iskustva. No, ono sto je napisano u prvoj knjizi Biblije, knjizi "Postanje", to je napisao samo po predanju. Dakle u Starom zavetu predanje je prethodilo Svetom pismu.
U Novom zavetu je isti slucaj. Spasitelj nije nista napisao. Postoji u Evandjelju zapisan samo jedan slucaj da je Spasitelj nesto pisao. Ali i to sto je pisao nije napisao na papirusu ili pergamentu, ili kakvoj glinenoj plocici da bi nam se ocuvalo, nego je pisao "prstom po zemlji"(Jn.8,6), tako da je to pisanje mogla sprati prva kisa koja padne, ili razneti kao prah prvi vetric koji dune. Inace, nista drugo nije napisao nego je svoju nauku predavao usmeno, dakle predanjem, a potvrdjivao je svojim delima. Tako su isto cinili i apostoli. I oni su pre nego sto su poceli pisati evandjelja i poslanice sirili Hristovu nauku usmeno, predanjem.
Da li je zaista zapisano u knjige sve ono sto je Hristos u toku tri i po godine svoga rada cinio i ucio? Ocigledno nije. To se vidi iz cinjenice da poneki opisi postoje samo u jednom evandjelju, a neki samo u drugom. Opis stradanja Hristovog, i Njegovog vaskrsenja i javljanja posle vaskrsenja nije ni u jednom evandjelju opisan do svih pojedinosti. Tu se evandjelisti u svojim opisima razlikuju i dopunjuju. Receno je, na primer, da se Hristos ucenicima javljao vise puta u toku cetrdeset dana posle svoga vaskrsenja do vaznesenja i da im je govorio o Carstvu Bozjem (Dap.1,3). A nigde nije zapisano sta im je to govorio. O vaznesenju nam spominju samo evandjelisti Luka i Marko. Ostala dvojica evandjelista nista ne kazu. Znaci izostavili su da spomenu i jedan tako krupan dogadjaj kao sto je vaznesenje! Pa ni Luka nas ne obavsetava u Evandjelju kad, u koji dan, se desilo vaznesenje. Da je to bilo u cetrdeseti dan posle vaskrsenja, to mi saznajemo tek iz Dela apostolskih.
Evo jos jednog primera koji po punoj logickoj nuznosti svedoci da nam Sveto pismo ne iznosi bas sve sto se o Hristu moglo reci. U Crkvi postoji verovanje, zasnovano na Sv.predanju, da se spasitelj posle svoga vaskrsenja javio svojoj Majci, Bogorodici. To javljanje nije zapisano nigde u Sv.pismu. Da li bi bilo pametno da po sektaskoj logici odbacimo takvo predanje? Zar jedno takvo javljanje ne lezi blizu svake pameti? A eto, Sv.pismo o tome cuti. No, ako cute spisi, ne znaci da su cutali i apostoli. Oni su usmenim putem predavali Crkvi znatno vise nego sto su napisali. I to sto je Crkva primila od apostola usmenim putem, to je Sv.predanje. To se u Crkvi cuvalo, i to se moralo cuvati. To je istorijski poznato, a to je i logicno.
Isto tako o zivotu Svete Bogorodice mi u Svetom pismu nemamo skoro nista, osim da je zivela, da je od sv.Arhangela Gavrila primila blagovest, da je rodila Spasitelja, i bezala s Njim u Egipat, da je jednom prilikom posete Jerusalimskom hramu tri dana trazila svoga dvanaestogodisnjeg Sina dok Ga najzad nije nasla u hramu, da je bila sa Njim na jednoj svadbi u Kani Galilejskoj, da je bila prisutna pod krstom svoga Sina na Golgoti i sa apostolima u "gornjoj sobi" ocekujuci silazak Svetog Duha. To je sve! Treba li onda po sektaskoj logici zakljuciti da ona nije imala vise bas nikakvih dozivljaja, bas nikakvih susreta sa apostolima i sa vernicima, da nije svoje detinjstvo provela u hramu Bozjem kada su je po svome zavetu odveli stari roditelji: cak da se nije ni rodila ni umrla, jer nista od svega toga ne pise u Svetom pismu?!
Svakako ne! Ako o tome ne govori Sveto pismo, govori Sveto predanje, kao prirodna dopuna Svetom pismu. Sta u tome ima "antibiblijsko"?!
Svedocanstvo Svetog pisma o Svetom predanju
Ali, posto sektasi kazu da veruju "Pismu", a i za nas je Sveto pismo isto tako merodavno kao i za njih, cujmo onda sta kaze Sveto pismo o Svetom predanju.
Evandjelist Jovan zavrsavajuci svoje Evandjelje kaze:"A ima i mnogo cega drugog, sto Isus ucini, koje-kad bi se zapisalo jedno po jedno-mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami svet"(Jn.21,25).
Dakle, Sveto pismo ne sadrzi bas sve. Mnogo sta ostalo je u usmenom predanju, pa biti protiv toga Predanja isti je greh kao i biti protiv "Pisma".
Da je tako, svedoci tekst samog Svetog pisma. Korincanima apostol Pavle upucuje pohvalu sto cuvaju predanje koje su naucili od njega. "Hvalim vas pak-veli apostol Korincanima-sto me se secate u svemu i sto drzite predanja onako kako sam vam predao"(1.Kor.11,2). Solunjane isti apostol opominje:"Stojte, onda, cvrsto, braco, i drzite predanja koja nauciste bilo nasom recju bilo nasom poslanicom"(2.Sol.2,15). Dakle, apostol izricito veli da je Evandjelje Hristovo propovedao ne samo pismenim putem, pisuci poslanice koje su usle u kanon Svetog pisma, nego i "recju", usmenim predanjem. I ne pravi nikakvu razliku u vaznosti jednog i drugog nacina. Oba su podjednako vazna, i oba Solunjani moraju podjednako cuvati. Tako isto apostol Pavle upucuje svoga ucenika episkopa Timoteja:"O, Timoteje, sacuvaj predanje:)1.Tim.6,20). I ne samo da sacuva, nego mu jos porucuje:"I sto si cuo od mene pred mnogim svedocima, to poveri vernim ljudima, koji ce biti kadri i druge pouciti:(2.Tim.2,2).
Dakle, ako je sektasima zaista stalo do toga da veruju "samo Pismu", onda ih to isto Sveto pismo razresava da veruju "samo njemu", jer Sveto pismo tako sta nigde ne kaze, nego ih naprotiv obavezuje da isto tako usvoje i predanje (ne koje bilo i kakvo bilo predanje) i cak da ga predaju ljudima koji ce biti kadri da ga cuvaju i predaju novim generacijama! Bas onako kako to cini Pravoslavna Crkva!
No, sektasi se jos ne predaju ni pred svim tim argumentima i recima Svetog pisma. Oni se boje da se u predanje moze uvuci stogod pogresno i da se ta pogreska ne moze kontrolisati. Zar nije celokupno papstvo i rimokatolicizam zasnovan na predanju, pa zar je to istinito?
Prigovor je netacan, kao sto je i bojazan neopravdana. Prvo, nije tacno da se rimokatolicizam zasniva samo na predanju. Rimokatolicka teologija ne odbacuje Sveto pismo. Ali je tacno da oni njihovi specijaliteti koji se ne zasnivaju na Svetom pismu, ne zasnivaju se ni na Svetom predanju. O papskom primatu, o papskoj nepogresivosti, o indulgencijama, o "Filiokve", o "konkomitanci", na cemu je zasnovano pricescivanje samo pod jednim vidom, o cistilistu i ostalim specijalnostima rimokatolickog katihizisa nema osnova ne samo u Svetom pismu, nego ni uSvetom predanju.
Medjutim, bivalo je pokusaja da se poneka lepa prica podmetne kao Sveto predanje, ali Crkva je to izdvojila i nije primila kao Sveto predanje nego kao lepe legende u stilu "Legende o Hristu" od Selme Lagerfeld, ili poznatog romana Quo vadis od Henrika Sjenkjevica.
No, bilo je pokusaja da se ponesto prokrijumcari kao Sveto predanje, ne treba misliti da je celo Sveto predanje za odbacivanje. Znamo sasvim sigurno da je bilo pokusaja da se i poneke knjige prokrijumcare kao Sveto pismo. To su takozvani apokrifni spisi. Njih je Crkva uvek odbacivala i nije ih primala u kanon svetih knjiga. Takvih pokusaja ima i danas, sa pojedinim prevodima Svetog pisma. Jehovisticki prevod Svetog pisma nije nista drugo nego direktno kvarenje Svetog pisma prema potrebama jehovisticke dogmatike. Bilo bi krajnje neuputno i nerazumno odbaciti celo Sveto pismo zbog toga sto postoje apokrifi i sto postoje tendenciozno-netacni prevodi koji pokusavaju da se podmetnu i nametnu kao pravo Sveto pismo. Isto tako je neupitno i nerazumno odbaciti celo Sveto predanje tek zato sto je bivalo pokusaja da se ponesto istorijski netacno predstavi kao Sveto predanje.
Na osnovu cega znamo koju knjigu treba zvati Biblijom?
A sada dolazi jedno izuzetno vazno pitanje i za nas pravoslavne, a mozda jos vise za sektase. Pred nama stoji knjiga koju svi zajednicki zovemo Sveto pismo. Ona potice iz duboke starine. Ne poznajemo, niti smo videli, ikojeg od mnogih pisaca koji su ucestvovali u pisanju Biblije. U to staro doba pisane su mnoge knjige. Otkud, i po cemu
mi znamo da je bas ta knjiga koju imamo pred sobom Sveto pismo? Da li mozda nije trebalo da koju drugu knjigu iz antickig doba proglasimo za Bibliju?
Na to pitanje postoji samo jedan jedini odgovor: Mi to znamo samo i jedino na osnovu Svetog predanja koje se cuvalo i cuva u Crkvi. Predanje postoji u Crkvi kao njena samosvest. Pa kao sto svaki pisac, dok je svestan samog sebe, zna da li je neka knjiga njegovo ili tudje delo, tako i Crkva na osnovu Predanja kao svoje samosvestu zna koju ce knjigu iz starih biblioteka izdvojiti kao Bibliju. Samo, koja Crkva? Da li ona koja je osnovana od samog Hrista, ili neka od onih "crkava" koje su se rodile u 19. veku?
Isto pitanje mozemo postaviti i u vezi sa formiranjem kanona knjiga koje su primljene u sastav Svetog pisma. Posto su se bile pojavile mnoge knjige koje su govorile o Hristu, sto vidimo i iz svedocanstva evangelista Luke (Lk.1,1), a behu se pojavili pisci koji nisu bili ocevidci niti "svedoci i sluzitelji reci", kako je onda Crkva znala koju knjigu da primi u kanon Sv.pisma kao autenticnu, a koju odbaciti kao apokrifnu?
Opet je odgovor jedan te isti: samo i jedino na osnovu Svetog predanja. U Crkvi je postojalo apostolsko predanje koje je primljeno od samih apostola prilikom njihove usmene propovedi. Pa, ako se neki spis slagao sa tim apostolskim predanjem i ako je Crkva imala pozitivne svedoke koji su poslanicu ili Evandjelje Crkvi predali, onda je ona na osnovu toga sigurnog merila znala da ima posla sa pravom autenticnom knjigom koja moze da udje u kanon Svetog pisma. A ako se sadrzina ponudjene knjige nije slagala sa postojecim apostolskim predanjem, onda se odbacivala kao apokrifna, podmetnuta. Dakle, bez Svetog predanja nema ni Svetog pisma.
Bez Sv.predanja nema jednoglasnog shvatanja Sv.pisma
Ne mozemo sa sektasima zavrsiti ovaj razgovor o Svetom pismu i Svetom predanju pre nego sto postavimo pitanje i dobijemo odgovor, kako treba shvatiti i tumaciti Sveto pismo? Na to pitanje sektasi daju trojaki odgovor, sto zavisi od vrste i roda kojem doticna sekta pripada. Jedan je odgovor da Biblija tumaci samu sebe. Drugi je odgovor da je Biblija pisana tako jasno da je covekov razum sam po sebi moze pravilno razumeti. Treci je odgovor, da vernim dusama i srcima Duh Sveti daje znanje i razumevanje Biblije, tako da covek ima unutrasnje svedocanstvo da je na pravom putu.
Sve je to lepo, pa donekle i tacno, ali ni blizu dovoljno za pravilno shvatanje i tumacenje Svetog pisma. Zaboravljaju se dve osnovne cinjenice: a) Covek je greholjubivo i ograniceno bice. b) Biblija iznosi beskonacne nebeske istine.
Da li je sam razum covekov, pa jos opterecen grehom, dovoljan za pravilno usvajanje i tumacenje beskonacnih nebeskih istina? Ocigledno ne. Duh Sveti svakako pomaze, ali ne van Crkve i protiv Crkve. O tome ocigledno svedoci cinjenica da postoje jos kako velike razlike izmedju pojedinih sektaskih grupa u tumacenju i shvatanju Svetog pisma. Uzmimo samo jedan drastican primer. Dzozef Smit tvrdi da ga je Duh Sveti prosvetio pa je shvatio da ce Hristos doci po drugi put uskoro,"jos za zivota ove generacije". Posle njega Vilijam Miler opet pronadje u Bibliji da ce Hristos doci 1843. ili 1844.godine. Posle njega Carl Taze Rasel proracuna da ce Hristos doci 1874.godine, pa naknadno da je upravo i dosao 1914.godine. Ne samo sto se ne slazu njih trojica medju sobom, nego je stvarnost pokazala da su se temeljito prevarili sva trojica. Gde je tu Biblija da "sama sebe protumaci"? Gde ljudski razum da sam po svojim silama pravilno shvati Bibliju, pa da se njih trojica sloze? Gde bese Duh Sveti da bar jednog od njih, uputi na pravu istinu?!
Ne, ne, Sveto pismo se ne moze pravilno shvatiti i tumaciti bez Svetog predanja. Svaki jeretik koji se odvajao od Crkve svojim novim tumacenjem Svetoga pisma, odvajao se upravo od Predanja, povinujuci se svome licnom razumu, ili iluziji da ga prosvecuje Duh Sveti.
Da li se sacuvalo Sveto predanje?
Da li se to staro Sveto predanje nasledjeno od apostola sacuvalo i do danas? Jeste, sacuvalo se, posto je i ono kasnije preslo u pisanu formu. To su 1) stari simvoli vere koji su postojali u raznim pomesnim crkvama, a koji na razlicite nacine ispovedaju uvek sustinski istu veru, i koji su se sastavljali jos od apostolskih vremena, pa su kasnije u Crkvi zamenjeni Nikejsko-carigradskim simvolom, koji se u celoj Crkvi sacuvao sve do danas i koji se citao javno i mnogo puta zajednicki na svakoj liturgiji. 2) Sv.predanje se sacuvalo u pravilima apostola koje su apostoli usmeno predali Crkvi, a zabelezili ih apostolski ucenici ili njihovi najblizi naslednici. 3)Sveto predanje je doslo do izrazaja u odredbama i pravilima vaseljenskih i pomesnih sabora. 4) Ono se sacuvalo takodjer i u mnogim starim liturgijama od kojih neke poticu od apostola ili apostolskih ucenika, a u kojima je izrazena opsta vera Crkve i nacin bogosluzenja. 5) Sveto predanje se sacuvalo i u najstarijim mucenickim aktima koja su zapisali savremenici najstarijih mucenika. 6) Spisi starih otaca i ucitelja Crkve takodje cuvaju u sebi predanje nasledjeno od apostola. 7) Najzad Sveto predanje se sacuvalo u celom prakticnom zivotu Crkve. Ona se upravljala Svetim pismom i Svetim predanjem.
Tako, dakle, Sveto predanje je neodvojivo od Svetog pisma, i ono je takodje izvor vere i merilo istinitosti verskog ucenja zajedno sa Svetim pismom. Koliko je ono po prirodi stvari neodvojivo od zivota Crkve svedoci i cinjenica da i same sekte imaju neku vrstu svoga predanja. Njihov zivot, njihova verska praksa koja se prenosi sa generacije na generaciju, odluke njihovih konferencija i kongresa koje vaze za celu njihovu zajednicu i koje se cuvaju zapisane od savremenika ili istaknutih njihovih vodja i "proroka", sta je drugo nego njihovo predanje. Razlika je izmedju tog njihovog predanja i pravog Svetog predanja u tome sto je njihovo predanje novog datuma i potice od ljudi koji su osnovali njihove verske zajednice, a Sveto predanje potice od Hrista i apostola. Slicnost je dakle formalna, a razlika sustinska.
Da li sektasi zaista veruju samo Svetom pismu?
Sektasi kazu da veruju samo Svetom pismu. Ni to nije tacno! To je prazna fraza. Mormoni su u tom pogledu jos najiskreniji. Oni, iako odbacuju Sveto predanje, kao i svi protestanti, ipak otvoreno priznaju da na isti stepen sa Starozavetnim i Novozavetnim Svetim pismom stavljaju i svoju knjigu Mormon, knjigu "Ucenje i savezi" i knjigu "Skupoceni biseri". Koliko te knjige vrede kao "natprirodno Bozje otkrivenje", videli smo u prethodnom izlaganju o mormonima. Ali, oni makar nastupaju u tom pogledu otvoreno. Ne kazu da veruju samo Bibliji, nego i ovim knjigama.
Medjutim ostali sektasi imaju ponesto specificno svoje, sto se ne nalazi u Bibliji, i oni to fakticki cene kao i Bibliju, ali to precutkuju. Adventisti sedmog dana ili subotari obaveznost postovanja subote zasnivaju na Bibliji kad raspravljaju sa nama, ali za sebe oni isto tako cene "vizije" i "otkrivenja" koja je imala Elen Vajt. I ta njena otkrivenja bila su jaci povod za uspostavljanje subote nego biblijski dokazi. Biblijski dokazi su dosli naknadno, kao teoretsko opravdanje vec gotove "otkrivene" cinjenice i odluke da subotu treba praznovati. Koliko su ta njena "otkrivenja" bila visoko cenjena medju njenim sledbenicima vidi se i po tome sto je ona, primetivsi tendenciju da se ta otkrivenja stave u isti rang sa Biblijom, predupredila svoje sledbenike zabranivsi im da to cine. Uzgred budi receno, to je s njene strane lepo i posteno. Adventisti isto tako cene i "otkrivenje" koje je imao Milerov saradnik Hiram Edson.
Jehovini svedoci takodje tvrde da veruju samo Svetom pismu. Ali uz njege dodaju jos i spise Carla Taze Rasela i Ruterforda sa istim autoritetom. Jedan Jehovin svedok, na primer, veruje da je Hristos sin Bozji. On to veruje na osnovu Svetog pisma. Ali on isto tako veruje da je Hristos dosao nevidljivo 1914. godine. To vec ne pise u Svetom pismu nego u Raselovim knjigama. Jehovist moze da se pokusa braniti na taj nacin sto ce reci da je Rasel tu godinu izracunao na osnovu Svetog pisma. Ta odbrana ne vredi nista. Cinjenica je da godina 1914. nije nigde citirana u Svetom pismu nego u Raselovim knjigama. Jos jasnija je situacija sa drugim jednim clanom jehovistickog verovanja. Carl Taze Rasel kaze da je Adam stvoren 4128 godine pre Hrista i da je u raju do svog grehovnog pada proveo 2 godine. Gde je Rasel pronasao te godine? U Bibliji se one ne nalaze! A jehovisti u njih veruju isto tako tvrdo kao i u tvrdnji da je Isus Sin Bozji. I sto je narocito vazno, od tih cifara zavisi Raselovo izracunavanje da je Hristos dosao 1914. godine.
Spomenimo jos i cinjenicu da sektaski pisci mnogo puta u svojim spisima upotrebljavaju pojedine vanbiblijske istorijske izvore i knjige da bi dokazali svoje verske teze. To je dokaz da oni ipak ne veruju samo Bibliji, a istovremeno i nehoticni dokaz, i to objaktivni dokaz, da Biblija sama za sebe ipak nije dovoljna. Mora se posegnuti ne samo za Svetim predanjem, nego ponekad i za istorijom Crkve koja je pisana znatno kasnije od biblijskih spisa, pa i za podacima iz opste istorije.
Prema svemu tome, kad sektasi tvrde da veruju samo ono sto pise u Svetom pismu, onda je to cista prica i samohvalisanje. Isto toliko netacno kao i tvrdnja onog koji kaze:"Verujem samo ono sto vidim".
A da li sektasi veruju bas sve sto je napisano u Svetom pismu? Oni kazu da veruju. Opet jedna prazna tvrdnja! Oni veruju sve ono sto u Sv. pismu ide u prilog njihovom shvatanju, ili bar misle da ide u prilog. Inace, ono sto je direktno protivno njihovom shvatanju to ili precutkuju, ili preinacuju. To smo vec videli na primeru jehovistickog prevodjenja Svetog pisma. A gde nije iskrivljen prevod, tu ili preskoce citiranje, ili izvitopere tumacenje. Jehovisti, na primer, ne veruju da je Gospod Isus Bogocovek. Oni poricu Njegovu Bozansku prirodu. Zato se u njihovim spisima ne moze naci na uzvik apostola Tome kojem se Hristos javio posle vaskrsenja:"Gospod moj i Bog moj"(Jn.20,2. Na predavanju kod "Hristove brace"-gde sam jednom bio prisutan-propovednik je govorio o raspecu Hristovom. Citao je opis raspeca i mucenja Hristova iz Evandjelja po Luki. Procitao je sve stihove, cak i pokajanje onoga razbojnika i vapaj njegov da ga se Gospod seti u carstvu svome, ali odgovor Hristov pokajanom razbojniku:"Zaista ti kazem: danas ces biti samnom u raju"(Lk.23,43) prosto je preskoceno. Kad god sam u licnom razgovoru sa adventistima citirao im reci Sv.pisma koje govore kako je Hristos propovedao dusama u adu (1.Petr.3,1, sto inace protivreci njihovom ucenju da posle smrti nema svesnog zivota duse, oni bi se uvak zaklanjali za pitanje kako je moguce propovedati dusama kad one ne postoje. Znaci, vise veruju u svoju unapred iskonstruisanu tvrdnju da duse nema, nego u izricito svedocanstvo Svetog pisma. I pri svem tom, opet ostaju pri tvrdnji:"Mi verujemo sve sto pise u pismu". I onoj drugoj tvrdnji:"Mi verujemo samo ono sto kaze Pismo"!
Post je objavljen 03.06.2004. u 23:16 sati.