Ova stranica nije radila jer su je polepšavali, pa mi onda državno, dodeljeno računalo nije prihvatalo user i lozinku, pa ovde nemaju naša krasna latinična slovca i tako redom, tek ovo postaje prava tlaka, ovo pisanje. U labu sede jedni naši južni susedi koji urlaju na svom maternjem, pitaj kurac šta, vidim da se dobro zezaju. Sa’će da se mlate monitorima, može biti. Možda je krvna osveta u pitanju, obeščašćena ovca - ljubimac najmladjih, spaljeni ambar, pokrhane naćve i kazani, ili tako nešto.
U Trento sam stigao u proteklu nedelju. Izašao sam sa stanice na pešački prelaz ispred stanice, zapeo nogom za neku italijansku neravninu (tako je mene dočekala ova gostoljubiva zemlja!) i onda leteo k’o zloduh, meni se činilo mogao sam komotno teglu pekmeza da pojedem, i izvodio figure u vazduhu kao ono na umentničkom klizanju što se radi i gledao film o svom bezveznom životu koji mi je proleteo ispred slabovidih očiju, a onda sam tresnuo k’o klada. Bilo je tu nekih pedesetak svedoka mog vratolomnog pada s pocikivanjem i moram reći da sam ostavio utisak. Prvo je nastao tajac, a onda su svi počeli da se bacaju ne bi li proizveli krasne figure u vazduhu baš kao i ja i doživeli odmotavanje filma o svom životu ispred očiju. Posle nekoliko minuta počeli su da pristižu autobusi i traktori s prikolicama punim ljudi, žena i dece, a najviše izmučenih činovnika koji mastiljaju po memljivim kancelarijama, i svi su se oni bacali ne bi li proizveli lepotu i radost slobodnog padanja u svom životu. Jedna lepa mlada žena, novinarka, tražila je intervju za nacionalnu televiziju, ali sam joj ja odgovorio da je to za mene prostituisanje jednog tragičnog ali uzvišenog dogadjaja, a sve za uveseljavanje mediokriteta u njenoj mediokritetskoj državi, pa da ne pristajem. Bio sam medjutim zainteresovan da li se ona prostituiše, jer, napominjem, bila je to lepa mlada žena, i za koju valutu (imao sam nešto dinara kod sebe, pa sam planirao da ih potrošim, ako je ikako moguće)?
Trento je inače jako lep gradić, starostavan, pravi muzej. Podseća pomalo na Kotor. Jedini problem je što je kao i svaki muzej prilično dosadan. Kao što rekoh, bila je nedelja i sve je bilo zatvoreno. Na ulici grobljanski spokoj, nigde nikog. Samo su se na glavnom trgu, širokom i osunčanom, lenjo gnezdili Arapi zelenkaste kože koji su izašli da uhvate sunca, k’o gušteri. Grad je okružen planinama, ali to nisu Alpi, nego Dolomiti. Oni generalno izgledaju neuglednije, niži su, i dok Alpi plavičasto streme k visinama Dolomiti izgledaju kao gomile gnojiva koje je neko nabacao lopatom i ostavio pored puta. Ko neko? Pa otkud ja znam, biće neki škrofulozni seljak.
Sad moram da završavam jer sam ograničen na pristup kompjuteru 3 sata dnevno a imam i pametnije svari da radim od ovog. Hoću samo da kažem da je ovde stvarno super i da jako uživam. Ima ta velika katedrala na trgu koji se zove Duomo. Velika je, bela, i izgleda kao ispran skelet neke gigantske životinje. Svaki dan prolazim pored nje. Prekjuče sam malo popio, i tako, prolazim ja u sitne sate istim putem i suočim se s tom velelepnom gradjevinom, pljesnem se po čelu i konstatujem: “Jebote kol’ka katedrala”.
Ajd’ uzdravlje!
Post je objavljen 24.01.2005. u 17:00 sati.