Evo šta sam radio.
U ponedeljak sam izašao da protegnem noge pored reke Adidjo. Zagledan u spokojnu zelenu vodu koja je tekla ka svom uviru, u drveta i u travke, ugazio sam u pseće govno. Besan, pritrčavao sam ljudima koji su šetali svoje ljubimce, otimao ih i bacao u vodu. Kučići su tonuli kao kamenje, pravo na dno.
U utorak sam ustao, popio kafu i počešao se iza uva. Tamo je svrbelo.
U sredu sam pisao Papi.
“Dragi Jovane,
Ostao sam bez duvana. Molim te da mi pošalješ boks-dva Marlborough cigareta, ja najviše volim Lights.”
U drugom delu pisma sam se žalio na ovaj usrani grad iz koga je davno pobegla svaka zabava, poimence sam tužakao profesore da nas gnjave glupostima, pitao Papu kako je vreme u Vatikanu i da li u Vatikanu ima zabave? Zamolio sam ga da mi opiše jedan običan dan svetog oca i da se pomoli za skoru legalizaciju droga i prostitucije u Beogradu. Pismo sam bacio u sanduče i otrčao kući da sačekam odgovor.
U četvrtak sam gledao besplatnu predstavu povodom spomendana oslobodjenja Aušvica. Pošto sam se zaputio s rečenom namerom u trentski gradski teatar na ulazu sam shvatio da ne znam italijanski. Ja sam svetski čovek pa se nisam dao zbuniti, a može se reći da se skoro dopisujem i sa samim Papom. Uzeo sam program u kojem je bio i ceo tekst igrokaza i pretvarao se da čitam. Važno sam gledao u njega, kao da iščitavam slojeve smisla i značenja iz štampanih autorovih redaka.
Evo utisaka iz perspektive jednog potpunog idiota.
“Na početku predstave na scenu je ušao orkestar i počeo da svira tužnu jevrejsku muziku u kojoj je bilo dosta zebnje i nekog tamnog naslućivanja nadvijajuće tragedije. Zatim se pojavio jedan što je predstavljao naratora i važnim glasom brundao nešto. Šetkao se nonšalantno po sceni, sedao za sto i igrao se koketno mastionicom i perom, popravljao svilenu ešarpu i prolazio rukom kroz kosu. Kadikad je podizao glas kao da opominje. Onda su uleteli neki ljudi obučeni u crno i vikali. Ulazili su na jednu i izlazili na drugu stranu. Veliki su konstantno vikali na male, pa sam ja zaključio da su veliki pogromaši, a mali Jevreji. Talentovani pisac prikazao je i svet običnog Talijana, predstavnika sitne buržoazije, koji je sedeo u radnji i trgovao s mirom, zabavljen poslovnom korespodencijom. Posle se pojavio neki katolički pop. Mantija mu je bila malo kraća pa su mu ispod ruba virile čarape i mršave dlakave noge. Čitao je na latinskom iz ofucane knjižurine i povremeno blagosiljao. Taj je izgleda pujdao narod na Jevreje. Pop se na kraju predstave premetnuo u Kafku. To sam razumeo: “Io sono Franz Kafka”. Kafka je čitao nešto s neke ceduljice i generalno bio premator u odnosu na pravog Kafku. Kad se sve završilo malo smo potapšali, a onda kud koji…”
U petak sam otvorio svoje poslednje paklo cigareta koje sam poneo iz Srbije. Strepim da Papin odgovar ne stigne prekasno.
U subotu sam posetio varoš Veronu. Otišao sam do čuvenog Julijinog balkona. On se nalazi u nečistom dvorištu umuzganom decenijskim hodočašćenjima razbalavljenih parova. Ima jedan zid na kojem se ostavljaju ljubavne poruke. Najoriginalniji beše Rus Kolja koji je poručio sestri Tanji da je voli. Tako Kolja, tako, prst u oko trulim buržuaskim shvatanjima.
Ostatak ostavljam za neki drugi put. Odoh sad da dokuvam gulaš.
Post je objavljen 03.02.2005. u 17:57 sati.