Rekao bih svešteniku da me je Bog načinio ovakvim kakav sam, da ja nisam imao izbora, da me je On morao stvoriti ovakvog sa nekom svrhom, da On zna krajnju svrhu svih stvari i da otuda mora biti da sam ja ovakav kakav sam zbog nekog dobra, iako mi ne možemo znati koje je to dobro…
U ovom svijetu gdje me je sudbina nastanila, nema vazduha, ja sam biljka koja se guši bez vazduha i svijetlosti…
Ja gorim od vatre ljubavi a nema nikog da je primi ili hrani.
Ja sam stranac u sopstvenoj naciji, tuđin u svojoj rasi, ja sam… iako sam samo obično ljudsko biće
…. Našao bih nekoga da volim i da budem oplemenjen tom ljubavlju. Imao bih nekoga na koga mogu da ostavim utisak, čije bi mi divljenje pružalo ono sto sam sebi ne mogu: poštovanje i čast. Imao bih hrabrosti da umrem za njega, a kad bih umro znao bih da sam bio nečistoća koja je nekom nedokučivom alkemijom pretvorena u zlato.
Bila je to mahnita ideja, romantična i nevjerojatna, a čudna stvar, bila je djelotvorna. Ali mi je, na kraju, donijela neizmjernu bol.
Prilog: Sonar
Post je objavljen 01.02.2005. u 09:04 sati.