Čitala sam svoju maturalnu radnju. Našla sam je slučajno, u tzv.službenoj ladici gdje moja obitelj (tata) drži takve neke službene stvari – račune, pisma itd. U mojoj radnji našla sam neke članke o predstavi “Priča o izgubljenom pjevaču” i članak o plaćanju komunalija.
Nije to bitno. Bitno je to da, prvo, nije li to malo egoistično, to čitanje vlastitih starih i polustarih stvari? Kao čitanje svojih starijih pjesama itd? A ponekad mi se čak i sviđa pa onda nije zapravo važno.
Drugo se nadovezuje na dio prvog, na to da mi se čak i sviđa. Sasvim je Ok ta radnja, ima malo šmire i nasilnih ubacivanja nekih stvari ali stvarno je u redu. Podsjetila sam se opet na famozne tri drame (“To što ja imam s Evom I što nemam, to ne spada na tebe” ili da dočaram “Too…što ja imam s Eevom…I što nema, to nespadanatebe” hehe ili žanr za sebe što bi rekao The Leksikon).
To me podsjeća da moram početi pisati seminar za Karmen o kazalištu a to mi se jako sviđa i jako ne sviđa istovremeno. Ne da mi se sad o tome, zima je tu u bratovoj sobi.
Htjela sam reći i to da bih baš jako išla u Zagreb, zbog Zagreba i da ih vidim sve gore a i zato što znam da će bit ful dobro i zabavno ali zaista ne mogu. Baš mi je žao. Nadam se ići 12. na koncert. I na tu Leninu predstavu ne znam kad.
Moram nazvati MS danas između 19h isučeljavanja na HTVu.
Post je objavljen 14.01.2005. u 12:32 sati.