Italija je pre nekoliko dana uvela zabranu pušenja na javnim mestima (što uključuje i restorane, kafiće i druge ugostiteljske objekte ako nemaju potpuno odvojeni deo za pušače sa kvalitetnom ventilacijom). Svakako vrlo pozitivan korak, mada je naišao na priličan otpor pušača. u Italiji puši oko 26% stanovništva, od čega 78% muškaraca, a 22% žena. Broj pušača se znatno smanjio u poslednjih pedesetak godina (1957. bilo je 65% pušača). U Srbiji se sprovođenje takve zabrane (koja u zakonu postoji već 10 godina i to za sve zatvorene prostorije) za sada ne može ni zamisliti, te su zato noćni izlasci i uopšte posete kafanama prava mora za nepušače. Inače se računa da nepušač koji se nalazi u prostoriji u kojoj je zapaljeno 10 cigareta protiv svoje volje „popuši“ dve. U Srbiji prema nekim statistikama puši preko 50% populacije, što proizvodi 22 tone đubreta od opušaka dnevno, a da ne govorimo o zagađenju vazduha. Po broju pušača tinejdžera na vrlo neslavnom prvom smo mestu u Evropi. Pošto pušači ne nameravaju da shvate da svojom zavisnošću truju i druge (nemam ništa protiv da se truju kad su sami ili među sebi sličnima), nema drugog rešenja nego da se nepušači sami organizuju i izdejstvuju poštovanje zakona i tako zaštite sebe, kad već država nema nameru da to uradi (mada se slični zakoni ne poštuju i u većini zemalja EU). Umesto sprovođenja zakona o zabrani pušenja (a u Srbiji su vlasti usta puna legalizma), za ovu godinu najavljuje se otvaranje dve nove fabrike duvana. Ovo se ipak može donekle braniti činjenicom da se i dalje velika količina popušenih cigareta uvozi, te da će se tako smanjiti deficit koji postoji u spoljnotrgovinskoj razmeni sa inostranstvom. Međutim, ako bi se uložilo u preventivu i sprovođenje zakona, novac bi se višestruko vratio smanjenim troškovima za lečenje posledica pušenja, kao i poboljšanjem opšteg zdravstvenog stanja stanovništva koje bi dovelo do povećane produktivnosti.
U Srbiji je u međuvremenu najavljena druga zabrana - zabrana korišćenja mobilnih telefona (uključujući i „handsfree“ uređaje, što je opravdano jer istraživanja pokazuju da praktično nema razlike u smanjenju pažnje vozača ako se telefon drži u ruci ili se razgovara preko slušalice sa mikrofonom) pri vožnji pod pretnjom kazne u protivvrednosti od 50 evra. Zakon predviđa i sabiranje kaznenih poena za prekršaje, te različite stepene kazni, od upozoravajućih pisama, preko razgovora u policiji i „grupnih terapija“ :), do zabrane upravljanja vozilom i poništavanja dozvole uz dozvolu polaganja posle jedne ili više godina. Najdrastičnije mere (za najveće inadžije) su privremeno i trajno oduzimanje vozila. Vrlo pozitivan predlog, koji će ovde naravno biti dočekan „na nož“, kao i sprovođenje obaveznog vezivanja sigurnosnog pojasa pre nekoliko godina, a koje se danas ponovo u velikoj meri izigrava. Nadajmo se da će predlagači i Vlada istrajati i da ovaj predlog zakona neće biti „razblažen“ u parlamentu kao mnogi drugi.
Post je objavljen 13.01.2005. u 14:44 sati.