Pregled posta

MOJA LJUBAVNA PRIČA
Sve je počelo 10.07.1982,jedne subote u gradu Splitu kada je moja mama prvi put postala mama...Prošlo je prilično godina od toga, bezbrižno i sritno ditinjstvo prišlo je kraju i svi problemi koji su tištili moje hrabro, malo srce pretvorili su se u dim...
Kao prvorođenče u ciloj obitelji svi su me obožavali, mazili, pazili, hranili me najljepšim slasticama i mala slatka bebica, ubrzo je postala mala slatka krafnica! Dosta godina stvari se nisu minjale i umisto prvih sritnih dječjih ljubavi, ja sam lila prve krokodilske suze. Ali, da ne bi sve bilo predepresivno, imala san (i još ih iman), dva najbolja roditelja na svitu. Pravili su prve korake sa mnom, dilili boli, sriću i iskustvo sa mnom i naučili me sve najbolje i najvridnije na svitu. U srednjoj školi stvari su polako počele dolazit na svoje misto i ja sam okusila prvu ljubav, pa prvi rastanak, pa prvu pravu bol, pa još ljubavi, pa još razočaranja, pa još.....
Prijatelji su dolazili i odlazili, a najvrijedniji ostali: Rita i Fani
Dakle, zakoračila sam u devetnaestu, a dva miseca pri toga donila odluku da nijedan muški više nikad neće zavirit u moje srce i da se nikad neću udavat.
Jedino bi eventualno otišla na umjetnu oplodnju da vidin kako je to bit mater...
...Stari je iznajmia novi restoran i ja san se potpuno posvetila poslu.
A moja priča, moj pravi život počinje u subotu 02.06.2001.
Došla san s posla doma, prisvukla se u piđamu i zavalila pred «teve», kad je zazvonia mobitel: "di si beštijo, šta radiš, obuci se, idemo vanka!"- tipična Josipa. "Ajde pusti me kozo, vidiš da sam taman legla, ić ćemo sutra"- odgovorila san. I da ne duljin, nakon "dugog" nagovaranja, bacila san na sebe najdraže gače, majicu i sandale, nešto malo ratničkih boja i spustila se na rivu. Nisan opće bila nešto posebno raspoložena, ali "Lijepa usna"-Jose me odvukla u " Arku" i počela nešto pizdit po običaju. A onda su prošla neka dva komada i poslali nan puse. Mi smo se pravile da ih ne vidimo i glumile cool mačketine. Meni se stvarno išlo doma, ali "Lijepa usna" je bila uporna-odvukla me u disco i tu smo se malo razbacivale u ritmu muzike i trusile "votka-juice". Kad sam ja zapala u plesni trans Jose je po običaju nestala...Stajala je vanka s nekim komadon po imenu Roman,udubljena u razgovor ( ko prava plavuša). Upoznali smo se oba tri i tad mi je Roman pokazo svog mrtvo-pijanog prijatelja. Tomo se digo, pružio mi ruku i otriznija se automatski. Nismo prestali pričat, i pričat, sve dok nas nije prekinula kiša. Seli smo na skale i nastavili s pričon- tad me zagrlia i da mi ruku, a ja sam se stresla...ne, nije on bia pun elektriciteta nego sam ja osjetila onaj poznati, slatki nemir i leptiriće u trbuhu.. Pričali smo dugo, dugo, o svemu i svačemu...a onda je spustio svoje usne na moje...Ljudi moji..nisam osjetila leptiriće, to su bili orlovi, veeelike ptice u mom trbuhu...Dirao me tako nježno, polako i smireno...osjećala sam se posebno, željeno, voljeno. Jednostavno san instinktivno osjetila ljubav, nije to imalo veze s brijačinom, s one-night-stand-om...osjećala san da ga volin i da on mene voli. I nije me bilo briga za ništa, bilo mi je svejedno oće jutro svanut, bilo mi je svejedno šta će bit sa mnom sutra...
Jedino je bilo važno da je on uz mene, da se naslonim na njegova čvrsta ramena, da mu se sakrijen u krilu...
Ta noć je prošla nevjerojatno brzo...sati su proletili ka minute, ponoć se u sekundi pretvorila u 6 ujutro...
I tad je slijedilo ono najgore: RASTANAK! Rastali smo se pred crkvom, razmjenili brojeve mobitela, grlili se i plakali- nešto jako neobično za takvo jedno kratko poznanstvo...
I tako san se ja ujutro probudila sva zbunjena i nisan znala šta mi je činit; da li da mu se javin, ili bi se on prvi tiba javit, ili...?! Jasno, prvo šta mi je palo na pamet mi je bilo nazvat "Lijepu usnu" i pitat je šte bi ona napravila na mom mistu. Odgovor je glasia: "ne budi pizda, tip je super, pošalji mu poruku!" Poruka je poslana-čekam odgovor,odgovora nema...
Par sati kasnije odgovora još nema...
Odgovor san dobila tek navečer: " ti si plavi grom! " Zvala san ga i rekla mu da mi se obavezno triba vratit pa makar i na dva dana. S druge strane žice muk..."ako budem imao vremena, naravno, volio bi te vidit."
Vratia se u Zagreb, a moj život koji je tek počeo, u isto vrime činia mi se tako važan i tako bez veze...
Ja ga želin, ja ga moran imat, ja se oću udat za njega...non-stop su mi se takve misli vrzmale glavom...
Ljubav na prvi pogled?
Nek mi samo još neko kaže da to nije moguće...
To jutro 06.06.2001. probudila san se u svojoj posteji znajući da na pošti čekaju samo mene da dođen po svoje pismo, od NJEGA.
Iz pošte san uletila u "Atelier", naručila mineralnu i počela čitat. Nakon prvog pasusa počele su kapati suze- sva moja očekivanja, nade i želje ponovno su pale u vodu ( ovaj put mineralnu ):" nemoj me molim te osuđivati ili me gledati krivo nakon ovog što ću ti sad reći – ja u Zagrebu imam curu koju volim više od života i ne mogu je ostaviti, ali ti si mi pokazala da mogu voljeti još više..."
Slomila san se ka da san od Lego kockica..
Noge su mi se odsikle, zavrtilo mi se u glavi..sve ono šta san želila, šta san molila, šta san zamišljala...nestalo je!
Dobar dio mene je umro u tom momentu.
Skupila san snage za se ustat od stola i otrčat doma..
Stari me vidia kako bižin, tražia me da stanem, ali ja nisan mogla, niko na svitu mi u tom momentu nije bio važan.
Mama je pročitala pismo koje je otvoreno ležalo na posteji i rekla da ga odjeben jer je on još samo jedan kreten u nizu. Oporavila sam se od prvobitnog šoka, kad je stari uša u kuću, cili zabrinut pitavši:"dušo, šta se desilo?"
Opet sam se raspekmezila i ispričala mu sve od početka. Reko mi je da je tip skroz u redu jer je bio iskren i da mu odgovorim na pismo.
Napisala sam mu najiskrenije pismo u životu, tribalo mi je manje od 5 minuti da napunim 4 stranice teksta...
Tako je počelo naše dopisivanje.
Otvorili smo jedan drugom srce, pisali smo o svemu onom šta si nismo mogli otvoreno reć u facu nakon tako kratkog poznanstva i iz pisma u pismo naša je ljubav rasla...
Nakon trećeg ili četvrtog pisma ostavio je curu, bila san sritna, ponosna, oživila san ponovo...

Bia je dan gospodnji 13.07.2001.
Vratila san se s posla doma i spremila za leć sa željon da šta pri prespavan tu noć jer Tomo i Roman sutra dolaze! Sidila san na teraci kad je zazvonia mobitel: "ljubavi evo nas na Plitvicama, tražimo nekakav restoran,bla,bla,bla..." " znači, onda se vidimo ujutro oko 10.00, 10.15?- upitah?
Tu, tu, tu...linija je prekinuta...ma mislim, stvarno je u kujcu, pa kako mi može jednostavno spustit slušalicu!?.....
Onda san čula neka dva debila na cesti koja ponavljaju ono moje: "onda se vidimo ujutro..."-i taman kad sam skoro počela vikati na njih, čula sam kako viču: "Majooooo!!!" Preznojila san se...ma nije moguće da su to oni, ma nije moguće da je to moj Tomo...
Spustila san se do njih i još nisan mogla virovat da su stvarno tu.
Susret ka iz romana..pogledi nm se sreli, nema straha iako su nam noge oduzete...čini mi se da mu vidim dušu, da je čitan ka knjigu, iz očiju mu viri zaljubljenost...gubim mu se u pogledu..
Polako se približavamo, polako da se nešto ne desi, da nas nešto ne spriječi da dođemo jedan do drugog...
Pruža mi ruke čvrsto i nježno, gubim se u njima...spuštam glavu na njegovo rame, osjećam se zaštićeno, sigurno...
Tu večer smo prvi put legli zajedno, zaljubljeni...
Još se sićan njegovih dodira, nježnih, sigurnih, sićan se poljubaca po cilon tilu, milovanja, sigurnosti i topline...
Nismo se sexali ako ste to mislili, istraživali smo jedno drugo, upoznavali svaki komadić naših tila...pričali do pred samu zoru.
Zaspala sam mu u krilu.
A jutro?
Probudia me miris kave koju je mater pristavila za njega i sebe (jerbo je ja ne pijen).
A mi?
Mi smo utekli iz kuće, iskrali se da nas ona ne vidi.
A zašto?
Jer smo bili prestravljeni, količinom osjećaja, količinom ljubavi...strašili smo se da nas neće razumit, da nas neće prihvatit...ma...znan ja da nije bilo razloga za to, ali to nešto je bilo jače od nas.
Usidrili smo se u «Gromitu» kad je zazvonia mobitel: «čerce moja, hvala ti...neman ti šta drugo reć..»
Mater...moja mater, moja jedina i najdraža osoba na svitu, moja prijateljica, moja utjeha, moja nada...
A ja je izdala, na takav način. Sram me bilo!!!
Ni dan danas ne znan kako san smogla hrabrosti uć u kuću i pogledat je u oči, moju jedinu i najdražu mater.
Pametna je ona bila, nasmijala se i prihvatila ga ka moga, ka svoga...

Svako jutro smo išli na kavu u grad, pa na plažu, pa u Kivu, pa navečer vani...Nismo se ni sekunde odvajali jedan od drugog...
16.07.2001., navečer sidili smo na stinama malo dalje od grada.
Baš san bila depresivna jer nisan znala koliko će još ostat, a bilo mi ga je nekako teško pitat.
Rasplakala san se, i on se rasplaka...
" Oćeš hodat sa mnom?" -pitala san tiho kroz suze.
" Oću" –odgovora je.
" A oćeš me ženit?" -pitala san, ovaj put kroz šalu.
" Samo ako misliš oziljno" -reka je.
Sekunda zbunjenosti, neizvjesnosti, čežnje...
Tad je kleka ispred mene i pita me ono šta san mislila da me niko nikad neće pitat:
"Majo hoćeš se udat za mene, molim te?"
Tribala mi je samo sekunda da mu odgovorin...da skupin svo razmišljanje cilog života, da posložin sve želje i ambicije u životu. A u tom momentu san skužila da je ON jedino šta želin, jedino šta triban, da će mi život bit ispunjen jedino uz njega.
18.07. smo kupili prsten i svečanu novost obznanili starcima (jadni, iman osjećaj da in još nije jasno kako smo tako naglo "pukli").
Ja san u Hvaru ostala do 24.08. kad je Tomo došo po mene,kad smo se preselili u Zagreb.
Vjenčanje, pir?
Manje važno od svega ovoga dosad.
To je bila samo ceremonija potpisivanja papira i potvrđivanja naše ljubavi svitu.

Danas je 25.01.2004.
Sidin u našoj kući, stavljan ove riči na papir (ekran) da bi ih podilila s vama, da bi van pokazala koliko je život krasan.
Moj anđel spava s našim sinom, s tilom našega tila, mirni su i bezbrižni, jer se vole, jer ih ja volin.
A meni još uvik nije jasno kako mogu nosit ovoliku količinu ljubavi u sebi. (a nije ni čudo, kol'ka san, to je sve od ljubavi...)

Odgovor leži duboko u nama svima i pronaći ga možemo samo onda kad nađemo svoju drugu polovicu jer nitko od nas nije stvoren da bi sam kročio ovim Svijetom.....

Bilo je osam na trgu cvijeca
Ja sam te cekao na kraju price.
Kada si rekla, mi necemo vise
Odmahnuh rukom, ma sta me se tice.

A ne bih ni Bogu priznao tada
Da sve je moje u vodu palo,
Sad mirno kazem lagati necu
Onoga dana vrijeme je stalo.

Kako je dobro vidjeti te opet
Staviti ruke na tvoja ramena
I kao nekad poljubi me njezno
Za ona dobra, dobra, dobra stara vremena


Stvarno sam htio vidjeti te opet
Sa istim smijehom na usnama tvojim.
Pricaj o kisi, o bilo cemu,
Ne pricaj o sebi, jos toga se bojim.

Neka sam proklet ako i danas
Postoji nacin da objasnim sebe
Ne zelim nista i sve mi se cini
Da citav sam zivot volio tebe.