U Insbruku sunce sija i ove planinčine izgledaju baš k’o sa razglednice, ima i planinska reka In ovde (’rane je snegočisti alpski glečeri), radnje pune, a sirotinja se krije jer je sramota, nije drčna k’o naša sirotinja, sireč: divota jedna.
U nedelju sam putovao busom, firma se zove Litas, iz Požarevca, prevozi gastose i svu tu ćufuriju. Mogu da se zovu i Hod po mukama, ili Putovanje na kraj noći ili Golgota (bez vaskrsa) ili Vreme smrti, u svakom slučaju užasni su, treba kamenovati njihovu centralu i sve podružnice u braničevskom okrugu, a bogami i po drugim nahijama. Ovo je telefon generalnog direktora: +381 12 221947. Nazovite ga i najebite mu se majke, tek onako. Tek, sa folklorom koji je obeležio ovo simpatično putovanje počelo je na prvom koraku, u 7 ujutru na stanici kad me je neki gelipter zamolio da mu pričuvam torbu dok ode da piša. U autobusu jedva da je bilo mesta, neka žena pored koje je bilo jedno slobodno sedište rekla mi je da je boli noga, ali sam joj ja rekao: „Ne bojte se gospođo, biću nežan“. Malo smo se pogađali, ali bio sam uporan i ubedljiv, pa me je tetka nevoljko pustila da se uvalim. Zaplovila lađa, a onda je neki debeli brka kojem je pola dupeta visilo iz smaknutih pantalona, prepričavajući neku divnu anegdotu, uopotrebio frazu „ciganska posla“ na šta je skočila na njega jedna pripadnica pomenutog plemena i digla najstrašniju dževu, kao, šta more ciganska posla, Srbi su bre, najgori narod, trebao si da kažeš srpska posla, kaže „Srbin bre nije čovek ako te ne zajebe“. Vozdrigajemi debeli samo iskolačio oči i počeo da štuca i podrigiva onako zajapuren, bilo je mnogo smešno. Tetka je osvojila sve moje simpatije, narafski. To je bilo negde na potezu Zemun polje. Posle se smirila situacija, krenulo je s vicevima, tako ta narodska komunikacija, svi smo mi braća, u istim smo govnima, život je dolina suza, i tako to. Jedna iza mene je pričala o svom mužu koji se propio pa isprodavao sve po kući, a kaže, bio je dobar čovek, nije me tukao. Posle je malo pljuvo krv, pa umro, a ceo život bio zdrav k’o dren. A druga, koja je putovala sa unukom od jedno 5-6 godina pričala je kako joj je muž bio gospodin čovek u Salcburgu, imao svoj autobus bre, i onda ga neki iz Babušnice nagovorio 96-te da se vrati u Srbiju, pa ovaj sve tamo ostavio, ženu i dvoje dece, i stvarno se vratio, i u Babušnici se, šta bi drugo muškarac, jel’, spanđao s petnaestogodišnjom (sic! 15 godina) devojčicom, on čovek od svojih 53. I sad ova tetka osula paljbu, kurvetina, otela mi muža, ’oće njegovu austrijsku penziju, da čovek ne poveruje, mislim priča o detetu od 15 godina, a sve to pred unukom koja je kod dede i njegove sad već stasale ljubavnice, provela Novu godinu i Božić. Mislim, u pičku materinu. Na granici sam promenio autobus, ušao u drugo prevozilo gde je opet bila gužvetina da ne poveruješ. Tu su me poseli pored nekog primata, skoro dva metra, frizura neka srednjovekovna, sebarska, taj nije umeo ni da govori, samo je režao nešto s vremena na vreme. Glava k’o kofa čoveče, i neko bezizrazno, nedopečeno sadističko lice sa očima iz kojih ripa vaseljenska tmuša. Odmah sam s njim podelio sendvič što mi spremila mama za poputninu da ga odobrovoljim. Mislim se, ovaj bi mi pošten čovek ruke, noge i glavu ašovom odsekao, pa bi me u nekom svinjcu jebao za vrat, a možda posle i u guzicu, sve grokćući. Za dana sam se nekako i zabavio, čitao sam Kandže Marka Vidojkovića (hvala Mariji R.), a kad je tama osvojila sedeo sam satima u mraku i pokušavao da očuvam zdrav razum pred navalom narodnjačkih milozvuka koji su tutnjali sve u šesnes’. I tako do dva ujutru, braćo i sestre, čitavih 18 sati puta. Posle me Saša pokupio na stanici, i smestio me, to je to.
Malo o našim gastosima: svi imaju blatnjave cipele, iako je u Beogradu, jel’, a i širom Srbije, bilo umereno do umereno vreme. Dalje, frizure. Muškarce šišaju njihove žene valjda čekićem i srpom, pojma nemam čime. Uopšte, ta vožnja je bila jedno diluvijalno putovanje kroz čmar egzistencije.
Sad odo’, obaveštavaću vas kad ima šta da se napiše. Bu’te dobri, plemeniti i strpljivi sa svojim bližnjima, porodicom, nesnosnim prijateljima i proče.
Post je objavljen 11.01.2005. u 14:37 sati.