Nadam se da se nikad neću naviknuti. Na ljude. Na to koliko su sposobni daleko poći... ne znam je li to prava riječ... koliko su nesposobni... koliko su...uhhhh. Očajavanje je grijeh, rekla mi je jednom. Znam da je parola. Ali moćno zvući iz njene perspektive.
Ljubav. Iz moje bezbrižne perspektive. Gladan sam je. Želim je. Pokraj sebe. Oko mene. Želim da me sa obadvije ruke uhvati za kosu i stegne šake jako... da me odvoji od rotora moje sile... da pogledam u dubinu bez fokusa i vidim sve odjednom... da odahnem i shvatim zašto... zašto sam živ. A onda mogu još ovoliko.
Post je objavljen 10.01.2005. u 23:41 sati.