I da makar pokušamo da razjasnimo: Šolohov jeste bio Staljinov dvorski pisac – ponekad se tamo drukčije nije ni moglo, ni živeti, ni pisati, ako se to dvoje kod nekih ljudi uopšte i razlikuje – i on jeste dobio Nobelovu nagradu zbog velikog, otvorenog, državnog pritiska Sovjetske Rusije da posle u Pariz izbeglog ruskog grofa Bunjina Šveđani ne bi baš morali da nagrađuju samo ruske pisce u emigraciji (spoljnoj i unutrašnjoj), ali isto tako treba naglasiti da je, što jest jest, Šolohov ovu nagradu ipak zaslužio, za svoje zaista veliko delo, za jedan od najvećih i najuzbudljivijih romana 20. veka, koji će postati i kroz sve godine tog veka ostati prosto jedinica mere za domete i obuhvate istorijskog romana. Nije dakle Staljin, kako se priča i piše, baš po svaku cenu morao da naručuje brodove u švedskim brodogradilištima za desetine i stotine miliona dolara, pa da tamošnjim majstorima obezbedi posla za nekoliko sledećih sezona, samo da bi podupro kandidaturu velikog ruskog pisca sa velikim romanom u konkurenciji za nagradu… ili je ipak i to pomoglo?
Sve u svemu, ravnoteža između antikomunističke i dvorske književnosti u Sovjetskoj Rusiji je na neki način ipak postignuta, ali samo na trenutak. A posle se i onako nastavilo po starom i nagradu su dobila trojica ponajvećih antikomunista u ruskoj književnosti – Boris Pasternak, Aleksandar Solženjicin i Josif Brodski. Poslednja dvojica su već etablirani u „rusko književno podzemlje“. Ruska literatura, robinja politike i javnih i tajnih poslova u velikim tiranijama koje su se u velikoj Rusiji vazda smenjivale, da bi sve ostalo isto. I naravno da su dela sve trojice ovih velikana u našem izdavačkom planu, a prva dvojica već i u pripremi. Što se odnedavno pokojnog pesnika Brodskog tiče, još smo u nedoumici da li štampati njegove hrabre i izuzetno zanimljive memoare („Udovoljiti senci“) ili njegovu veliku poeziju, što bi bio presedan, jer (ni) ova edicija pesnike niti je objavljivala, niti ih je planirala. Iz više razloga koje ovde nećemo navoditi, jer su svi odreda tužni. A ako se sa pesnicima ipak krene, plan je da prvi ne bude Brodski, nego onaj možda i najveći među njima – Viljem Batler Jejts.
Šolohov jeste bio Staljinov dvorski pisac – ponekad se tamo drukčije nije ni moglo, ni živeti, ni pisati, ako se to dvoje kod nekih ljudi uopšte i razlikuje – i on jeste dobio Nobelovu nagradu zbog velikog, otvorenog, državnog pritiska Sovjetske Rusije da posle u Pariz izbeglog ruskog grofa Bunjina Šveđani ne bi baš morali da nagrađuju samo ruske pisce u emigraciji (spoljnoj i unutrašnjoj), ali isto tako treba naglasiti da je, što jest jest, Šolohov ovu nagradu ipak zaslužio, za svoje zaista veliko delo, za jedan od najvećih i najuzbudljivijih romana 20veka, koji će postati i kroz sve godine tog veka ostati prosto jedinica mere za domete i obuhvate istorijskog romana. Nije dakle Staljin, kako se priča i piše, baš po svaku cenu morao da naručuje brodove u švedskim brodogradilištima za desetine i stotine miliona dolara, pa da tamošnjim majstorima obezbedi posla za nekoliko sledećih sezona, samo da bi podupro kandidaturu velikog ruskog pisca sa velikim romanom u konkurenciji za nagradu… ili je ipak i to pomoglo?
Post je objavljen 10.01.2005. u 13:13 sati.