Volio bih da je nasmijem. Da je gledam kako se smije i ne razmišlja ništa. Jer ljudi kad se iskreno smiju ne misle ništa. Barem je u mene tako. Volio bih je viditi potpuno mirnu i zadovoljnu. Zbog nečega što sam rekao, ili napravio, ili samo pogledom i izrazom dao joj do znanja. Volio bih je viditi sretnu. Jer je našla ono što je tražila i tražila. Uh, da i volio bih ta sam ja to nešto. Volio bih je vidjeti ljutu. Jer sam se smiješio i demolirao nešto u glavi i nisam je slušao dok mi je govorila nešto važno. Ili samo zbog PMS-a, he he. Volio bih je vidjeti ozbiljnu dok joj iskaću razlozi iz stvarnosti i kompliciraju joj sanjanje pa sad, takva kakva jest, mora, ali baš mora, o tome misliti. Volio bih malo, uz obostrani smiješak, polemizirati s njom o nekim velikim problemima današnjice dok i ona i ja znamo da su to trvijalne prepirke. Volio bih joj neku koncepciju nemilosrdo torpedirati razornim argumentom pa da me gađa s nečim, jer koji mi je kurac odjednom. Volio bih je viditi kako plaće pri nekoj dirljivoj sceni u kinu. Imam osjećaj da bi nas dojmile iste scene. Volio bih je viditi kako je popizdila zbog nečega što nema veze sa mnom i kako se trudi da i meni ne sjebe dan. Volio bih da se tu i tamo, svako malo, zaletim u kapije njenih zidina, ali da mi ih ona otvori prije nego što lupnem glavom pa da se nadjem u njenom zagrljaju, i da površina dodira bude beskrajna, i da traje i traje, sve dok se ne probudim i mirno pomislim: volim je. A onda se i ona probudi pa mi kaže: Jeli, majmune,
jesi li naručio novu plinsku bocu?
Post je objavljen 08.01.2005. u 22:06 sati.