MARGINALIJE
Šminkanje građe
Otrcano, ali i tačno, je poređenje kako je građenje književnog/ umetničkog dela nalik onom zidarskom/ neimarskom. Neko donosi vodu, drugi postavlja visak, meša beton, a samo majstor ugrađuje svoju ciglu. No za sve je potrebna građa/materijal. Kuća ima svoj stalan zbir gradivnih elemenata i on je najčešće nalik spletu prirodnih/životnih okolnosti. U brdu od kamena, u šumi od drveta, u ravnici kuća je od zemlje. Umetnost, a posebno književnost, građu za sebe nalazi u planetarnim okvirima, gotovo bez granica. NJen gradivni elemenat je reč, a pogonsko gorivo stvaralačka imaginacija. Vreme je prošlo, sadašnje i buduće.
Homer i Biblija su dva stuba nosača i moderna literatura, hteli to mnogi ili ne, izvire i uvire u ova dva okeana. O tome najbolje govori komparativna istorija književnosti, koja sve zna i zbog toga se oni najtanji nje i plaše. Naročito goli kradljivci ideja i sitna piskarala literarnog smeća i kupusara. Kako se, međutim, književni motivi, junaci, obrasci, forme i drugi elementi, sele i dopunjavaju ova oblast humanističkih nauka najviše zna i tek ponekad jasno o tome progovori. Tajna je u veštini šminkanja, uklanjanju tragova i pomoćnih skela.
Veliki Balzak je trčao za slučajnim prolaznicima, kao kakva uhoda, da bi ih kasnije uveo u svoje romane. Uistinu, ima nešto lopovskog i lovokradičkog u prepisivanju golog života i opipavanju pulsa svojih sugrađana, pa i onih najbližih. Čovek je bio i ostao najprimarnija i najvažnija piščeva građa i onda kada je stvaran lik karikiran, zamagljivan, unakažen, ili prekomponovan. Mnogi su se zato plašili blizine pisca, posebno ulaska u njegovo vidno polje. Ko zna kako će izgledati u knjizi i biti balsamovani u književnoj istoriji. Neki likovi su se prosto otimali piscima i nisu hteli da ih slušaju. Tolstoj je od njih hteo da pobegne čak u Novi Sad (!), ali je završio u astapovskoj železničkoj stanici čekajući voz za presedanje.
Rumunski nihilista, svetac nihilizma, Emil Sioran (1911-1995), je sve napisao krećući na sebe i mrzeći one oko sebe. Uvek je bio oran za veliku pakost i tako izgradio neprolazno umetničko delo. U prirodi je bio sasvim druga priča, ono što bi se reklo- divan čovek. Ivo Andrić je dela gradio na čvrstim faktima, istoriji Bosne, na kojoj je i doktorirao, ali u njegovim romanima i pripovetkama, nema ni jedne jedine godine. Niti stvarnih likova. Milorad Pavić svoje romane gradi od krova, a Milovan Danojlić voli da sve prvo stavi na postojane/čvrste temelje. Vasko Popa (1922-1991)je najviše uzimao iz narodne poezije i mitologije, ali njegove pesme/male kutije su primeri savršenstva, bez ijednog vidljivog šava.Kome je on šminkao/redigovao rane radove «iz cuga»je postajao/ličio na pravog pesnika.
Svoju ekskluzivnu građu avangardista Vujica Rešin Tucić (Melenci, 1941) je držao u frižideru, a tek iz tako dobro ohlađene mase, uzimao je po koju reč, odlomak. Najviše je seckao i lepkao i tako od starih slikovnica, bukvara, otpadaka, napravio jedinstvena “«Struganja mašte”». Neke reči je toliko voleo, i mešao u dadaističkom šeširu, da je od potpuno istih napravio dve sasvim različite knjige. Hteo je da pokaže šta je to letrizam i reizam, u njegovoj praksi/viziji.
Najveću revoluciju u istoriji umetnosti i istoriji građe/ideja uneo je Marsel Dišan koji je 1917. godine uneo pisoar u galerijski prostor i izložio ga kao skulpturu. Cela moderna umetnost vrti se oko tog akta i postupka o čemu je i naš profesor dr Milan Brdar (1952) napisao zapaženu studiju “«Filozofija u Dišanovom pisoaru”». Od tada se, u tzv. prestižnim galerijama, najčešće, instalira i performira...
Kod postmodernista često se ne zna šta je građa/dokument a šta fikcija. Često ni šta je literatura. Ali o tome drugi put...
Post je objavljen 05.01.2005. u 13:02 sati.