Propali dogovor ili pak samo zelja je bila da Novu godinu docekamo zajedno. Stizem na dernek, ali u prvom redu kasnim. Noc na 31.12. sam provela budna u suzama. Procitala sam nesto sto me je poprilicno uzbudilo i uznemirilo. Tako sam joj htjela odgovoriti, ali ne... obecala sam si da necu i drzim se obecanja datog samoj sebi. Danju sam nadoknadila nedostatak nocnog sna. Negdje oko 20h sam izasla...prvo na kafu. Gdje smo sjedili... ne sjecam se... u Nostalgiji ili Baronu. Nije proslo mnogo iza 22h kada smo stigli na dernek... dva tipa, pedera, i moja malenkost. Svi ostali su vec bili prisutni... sem Hane koja je bila sa djevojkom van grada. Ema i Lola, Aca i njena cura, inace Lelina stara poznanica, Lela je bila sa Sekom, Ida sama... a drustvo joj je cesto pravila flasa. Mače je bila jedina koja se napila... a nije se sjecala da se uopce i napila... sve u svemu je bilo okej... ali mene je ubijalo to sto nije po mom.
Bilo je negdje oko 23h kada me poceo crnjak hvatati. Sa nekoliko casa vodka- tonica usla sam u spavacu sobu koja je bil prazna. Nedostajala mi je uzasno jako... uzasno... Mrak ali ne i tisina... muzika (cas neka narodnjacka cak neka od 'blockbustera') se probijala kroz tanane zidove i remetila mi mir i pokusaje smirivanja i koncentriranja.
Sve sto sam zeljela je njeno prisustvo... njen zagrljaj. Nije bila tu... niti ce biti tu... ne znam.... zelim je ali i ne zelim... ne zelim zato sto ne zelim da se patimo... obje.
Polako su mi se poceli uvlaciti u revet u kom sam lezala...prijatelji... pederi... zujali smo u bezlican televizijski program. Zujali i cekali pocetak odbrojavanja do Nove godine, doi ponoci. Zivci su mi radili 100 na sat i vratila sam se iz razmisljanja nekoliko sekundi prije no sto je otkucala ponoc.
Vrata su bila otvorena... pogledam u kuhinju jer je to bila jedina prostorija koja se mogla vidjeti iz mog lezeceg polozaja. Vrisak... vristanje... nalik na AAAAAAAAAAAAAAAAAA i EEEEEEEEEEEEEEEEEE izmijesano.... dopiralo je do mojih usiju ali ne i do mog mozga...
Nova je godina...
Aca i Mia u zagrljaju u kuhinji... Pamucno ili pak svileno njezni cmok.
Mislila sam da se raspadam... da cu se rasuti kao kristalna vaza kada padne s neke visine i kada se raspe u milijune komadica.
Ono pomislim da bi mi najbolje bilo da sam ostala sama kuci sa svojim crnjacima. Nema veze... nisam.
Instalirala sam osmijeh i bila tu... tj. tamo.
Svi su tu da ponude pomoc, rame za plakanje, sebe da razgovaramo ako treba...
Ja samo ne znam o cemu bih razgovarala s njima, sta da kazem... kada ne znam ni sama, sta da im kazem... sta.
Nasula sam se tequilom, zabrijala s prijeteljem pederom... zgadila se svima... i sebi na koncu jer mi to nije trebalo(ne ovo s ovim typusom, to i bijase samo zajebacija... misli koje me zajebase)... losa zajebancija... sta sam htjela.... umrijeti u jednom mometnu... ali nisam.
Valjda ce Nova godina biti bolja... nadam se... nada je ono sto nam na koncu uvijek i preostaje...
Post je objavljen 05.01.2005. u 06:05 sati.