INTERVJU
DŽEZ MAJSTOR MIĆA MARKOVIĆ
„Otpisani” za sva vremena
Novogodišnja proslava na svim nivoima u našoj državi skoro je nezamisliva bez aktivnog učešća limenih duvača, a ukoliko se barem u ponoć ne podigne žestoka prašina na južnjački način, zabave kao i da nije bilo. Ali trubački orkestri poslednjih godina više ne sviraju samo izvorni evergrin, već sve češće posežu i za urbanim motivima, a opšte mesto u repertoaru i momenat kada se raspoloženje podiže do kulminacije definitivno je postala izvedba teme sa špice kultnog TV serijala „Otpisani”. Kada se početkom sedamdesetih uselila u domove miliona jugoslovenskih porodica, ratna priča o beogradskim ilegalcima predstavljala je evolutivni pomak tradicionalnog partizanskog filma ka akcionom žanru, u čemu je veliku ulogu imala i atraktivna muzička podloga, prvi put drugačija od uobičajene za tu vrstu filmske naracije i potpuno u skladu sa svetskim trendovima tog vremena. Autor muzike, jedan od najsvestranijih srpskih džezera, saksofonista, bend lider, dirigent, producent, aranžer, kompozitor i poznato TV lice Milivoje Mića Marković rado se seća vremena kada se kao diplomac vratio sa džez akademije u Gracu i odmah našao mesto u filmskoj ekipi reditelja Aleksandra Đorđevića koja je u Košutnjaku kovala planove o osvajanju Holivuda:
- Počeo sam da pišem muziku za TV gde sam se zaposlio kao urednik. Nakon „Čepa koji ne propušta vodu” Aca mi je rekao da mu treba tema za novu seriju koju upravo snima. Pročitao sam scenario i otišao na dva-tri snimanja na eksterne lokacije da vidim o čemu se radi. Počeo sam da pišem, ali sam se mučio sve dok mi jedne noći za klavirom nije došlo, najpre u levoj ruci ona glavna fraza, a zatim i ostalo. Posle je bilo lako, napisao sam aranžman za orkestar od pet ili šest duvača i ritam sekciju. Snimio sam tri verzije, ali se u jednoj potkrala greška, truba svira falš notu G umesto As, pa im kažem da to obrišu i iskoriste dve preostale. Misliš da nisu uzeli baš taj snimak? Srećom to niko drugi nije čuo.
Tu je i jedno upadljivo mesto, ona karakteristična promena, kada na kraju obrta pređete iz mola u dur.
Moraš pustiti zvezdu
Godinama ste bili na čelu Produkcije gramofonskih ploča Radio- televizije Beograd, koja je često optuživana za lošu poslovnu politiku i nizak kriterijum pri odabiru ekskluzivaca. Kako je izgledala selekcija u vaše vreme?
- U PGP-u sam bio zadužen za procenu tiraža, i koliko god da sam muzički obrazovan morao sam na to gledati isključivo sa komercijalnog aspekta. Tako mi urednik za narodnu muziku povremeno donese neki tekst, jer narodnjaci uvek pre melodije napišu reči, pa ja onda nešto propustim, a nešto ne, ali moraš pustiti zvezdu i legendu kao što je Lepa Lukić ili Šabana Šaulića koji je prodao 200 hiljada albuma sa pesmom „Dođi da ostarimo zajedno”. Za te pare posle smo od „Dojče gramofona” kupili najfiniji granulat za štampanje ploča. Ali desio se i slučaj kad nam je Jugoton ispred nosa odveo domaće beogradske bendove i napravio kompilaciju tada nove rok generacije (”Paket aranžman”, pr. a.). I to je istina.
- To sam namerno napravio, taj optimizam koji dolazi na kraju. Imao sam ideju da moram da izađem iz mola, jer je sva partizanska muzika tako pisana, i za film i uopšte, a mol je inače čest kod nas i Rusa, tako da taj kraj zvuči kao da je iz neke druge pesme.
lŠta kažete kad ovi naši trubači zasviraju tu pesmu, a vi prolazite pored njih, i da li u opšte znaju ko prolazi?
- Znam da se svira, čuo sam par puta na svadbama, a i u Guči. Onaj Boban Marković nije hteo da je skine sa repertoara pre dve godine, mada su mu zamerali što to svira. Ali ima jedno mesto koje nijedan od tih orkestara ne može da odsvira, jedan brz i komplikovan prelaz, tipična džez fraza koju ne mogu da ubodu. Odsviraju ga otprilike, nešto smandrljaju. Eto, napisao sam to pre trideset i više godina, a kada nešto tako dugo opstane, autor mora biti zadovoljan, znači da je napisao evergrin. Ali imam ja još jedan evergrin, nisam ni znao dok mi Sanja Ilić nije rekao, baš nedavno. Glavna tema iz filma „LJubavni život Budimira Trajkovića” već par godina je himna festivala mimoze u Herceg Novom, sviraju je na otvaranju i kada idu one mažoretkinje.
Dobijate li tantijeme za ta izvođenja?
- Za sada, nažalost, ne, osim od radija i televizije, a dugo ih nije bilo uopšte, jer u divljem vremenu za tih desetak godina mnogo toga nije bilo regulisano. Krajem osamdesetih bio sam predsednik SOKOJ-a, kao prvi džez umetnik u svetu na čelu jednog nacionalnog saveza kompozitora. Jednom sam tražio da mi donesu iz Skadarlije prijave šta su svirali, one plej-liste, i uzmem prvo od onog restorana na početku, zvao se Dva, ili Tri bureta, ili tako nešto. Tamo je svirao jedan moj komšija i pitam ga je l’ sviraju to što piše, a on kaže da ne sviraju nijednu pesmu, niti je on potpisao spisak. Ispostavi se da je neko podmetao svoje pesme, jer su se morala plaćati autorska prava, pa sam ja to odmah stopirao. Eto kakvih je stvari bilo.
Kakva je sada situacija sa autorskim pravima?
- Generalno ide na bolje, shvatili su da više nema zezanja, evo jure me da potpišem šta treba da bi emitovali neke moje spotove. Naši muzički urednici dugo nisu shvatali da je popunjena plej-lista finansijski dokument i da se to mora pažljivo raditi. Evo ti jedan slučaj: gostovali smo u Nemačkoj, u nekoj TV produkciji i bilo je puno naših pevača. Sedam dana po povratku zove me asistent režije da pita ko je autor jedne kompozicije, propustili su taj podatak i zbog toga ne mogu da emituju. Eto šta je red i primena zakona. A sećam se i kada su na nekom programu emitovani „Radikalski talasi”, pa puste jednu moju kompoziciju bez pitanja. Napišem pismo toj stanici, oni kažu da je iznajmljen termin, nemaju veze sa tim. Obratim se redakciji programa, oni me upute na ministra informisanja Vučića. Napišem pismo i njemu, objasnim o čemu se radi, zapretim tužbom, a on ni da mi odgovori. Ali su skinuli tu muziku, shvatili su da se to ne sme.
Nedavno ste bili u Belom dvoru na slavi, zajedno sa brojnim drugim javnim ličnostima, kulturnim radnicima i predstavnicima nove vlasti. Šta mislite o našim stalnim podelama na četnike i partizane, da li smo svi po malo i jedno i drugo?
- Ne volim da pričam o tim stvarima, vakcinisan sam od nacionalizma, a bivša zemlja mi je bila idealna po sastavu i po onome šta je imala i mogla da ima. Raspadom smo svi izgubili, neko manje, neko više, a imali smo neverovatno bogatstvo u kulturi, sportu, ekonomiji, prirodi, u svemu, i to na relativno malom prostoru. Hteo to neko da prizna ili ne, Tito je bio koheziona snaga i ako mu se nešto može zameriti, ako je u nečemu pogrešio, to je što nije dozvolio višestranački sistem i što nije, a mogao je, dok je bio u punoj snazi eliminisao one koji su kasnije ugrozili opstanak države. Bili smo otvorena zemlja, slobodno smo putovali, što je, danas se to vidi, velika stvar.
Kao muzičar proputovali ste čitav svet i bili, između ostalog, i na Kubi, koja danas mnogima odavde, pogotovo mladima, deluje kao El Dorado. Da li je to nostalgija za socijalizmom, želja za hedonizmom ili nešto treće?
- Privlače nas muzika, temperament i klima, taj lagodan život. Bio sam tamo kao deo kulturne delegacije SFRJ, sa brojnim filmskim radnicima i književnicima, a od muzičara je bila zagrebačka pijanistkinja Pavica Gvozdić i moj bend. Nastupali smo u Havani, i zanimljivo, vođa puta, neki drug iz odbora za kulturu mi posle kaže kako je strahovao na šta ćemo ličiti kad se podigne zavesa, ali je video šest gospodina u smokinzima i sa leptir-mašnama. Zar ste stvarno mislili, pitam ga ja, da možemo biti deo kulturne delegacije, a da nastupimo kao barabe. Svirali smo našu muziku i, naravno, bili fascinirani Kubom. To je potpuno drugi svet.
Imali ste kasnije jedan interesantan susret sa slavnim kubanskim muzičarem Mačitom na Nort si festivalu u Hagu.
- Kada smo odsvirali naša dva seta od po sat vremena, dođe mi jedan od glavnih organizatora, otac sada popularne Kendi Dalfer, i pita da li bih uskočio kod Mačita, jer mu se razboleo saksofonista. Nisam nikada pre svirao salsu, drugačije je fraziranje i ritmička podela nota od one na koju smo navikli. Izađem na svirku, a Mačito mi da jedan solo, izvede me napred i ja otprašim. Posle čitam u novinama polemiku, nešto kao - tvrdi se da nema džeza bez crnaca, a šta ćemo sa Markovićem koji dolazi iz Jugoslavije. I za vreme nastupa sa Sekstetom (Sekstet Marković - Gut, kažu: najbolji domaći džez sastav svih vremena, pr. a.) ljudi su ustajali i gledali nešto levo-desno, pitam posle jednog šta gleda, kaže, toliko ste dobri da sam mislio da svirate na plej-bek. Ili svirka sa „Korni grupom” u Montereju u Švajcarskoj ’72. Kornelije Kovač je napisao sjajnu dvadesetpetominutnu „Igru na Šar planini”, bio je to prvi put da neko izađe sa našim etno zvukom pred svet. Svirali su Bata, Furda, Boček, a u goste su zvali mene i pokojnog Peru Ugrina. Kad smo završili, ovacije su trajale deset minuta.
lSarađivali ste i sa mnogo yez velikana koji su, zahvaljujući vama, često gostovali u našoj zemlji. Da li je tačno da su velike zvezde privatno opušteni i obični ljudi?
- Dve stvari su tu značajne: prvo - kad sviraš sa njima to je uvek nešto novo, a zatim i kad čuješ njihove priče, šta su prošli i gde su sve bili, takođe naučiš mnogo toga. Volim da ih dovedem kod mene u kuću, onda se opustimo i pričamo. I, obavezan je ručak, moja žena napravi prebranac i bosanski lonac sa jagnjetinom. Pre dve godine kad mi je bio Klark Teri, poslednji od velikana i trenutno broj jedan u svetu, toliko mu se dopalo da smo mu spakovali malo u onu plastičnu kutiju od sladoleda. Posle svirke u Sava centru priređen je koktel u njegovu čast, služene su razne đakonije, ali je on izvadio svoj pasulj i ništa ga drugo nije zanimalo.
Post je objavljen 01.01.2005. u 16:40 sati.