Sanjam i kad sam budna.
Miris kave. Moje treće kave.
Četvrtak. Trideseti.
Knjige i milijun razbacanih papira.
Nemir i panika zbog vremena koje tako nemilisrdno prolazi.
Problemi oko kojih ne brinem i oni koji to i nisu.
Voljela bih da je sve drugačije.
Željela sam da bude drugačije.
Sutra putuje moj drugi dio duše.
Moram ju nazvati.
Odlazim u grad.
Šminkanje u pet minuta, bicikl i jurim.
Ne podnosim ove zidove više. Tako me guše.
Kupit ću si nešto lijepo. Možda ću se tada više voljeti.
Zapravo sam krenula da sretnem nekoga tko će mi promijeniti život.
Ma daj!
Potrošim više nego što sam mislila.
Ma nema veze. Nisam već dugo.
Sretna sam.
Zbog svjetla u gradu. Zbog mirisa kestena. Zbog ljudi.
Ne pripadam ovdje, ali sretna sam.
Ruke su mi hladne i obrazi crveni.
Čak i ne mislim o...
Ona odlazi. Sutra. Let u podne.
Falit će mi.
Ne vidim ju i ne čujem ju danima.
Ali znam da je blizu i da je sve ok.
Ali, sutra odlazi.
Volim ju i ona to zna. Rekla sam joj milijun puta. I ponovno joj govorim.
Telefon zvoni. Ona je. Najdraži glas u tom trenutku.
Grlo mi se steglo i šaljem joj poljubac. Kao da mi netko čupa srce.
I onako potajno joj šaljem svog anđela da ju čuvaju.
I da joj vrate sjaj u oči.
Post je objavljen 30.12.2004. u 21:31 sati.