dakle, ostao sam tak u usranom milanu na stanici. imao sam love i imao sam pljuge pa mi je to bilo ok. s druge strane, bio sam jebeno zivcan kaj nemam vise direktan vlak za barcelonu. nekak mi je to predstavljalo problem jer sam htio sto prije doletit do drage. zicao sam jos malo tam po kolodvoru i raspitao se koji vlakovi kam voze i di moram presjedat. nevoljko. i dalje bijah pod utjecajem scene izbacivanja iz vlaka i kretanja istog odmah potom. to je vjerujem moment kad sam odlucio ne voljeti talijane pretjerano. ukrcao sam se u vlak i zajebo se, naravno. nisam imao nadoplatu za brzi pa me tip vrlo ljubazno ispratio van. zavrsio sam u nekom gradiću koji je koliko se meni cinilo pretezno nastanjen crncima. sad, zapravo ne znam da li sam prvo zavrsio tamo ili je to bilo kad sam isao u milano, no dobro. uglavnom, tamo sam cekao drugi vlak. dosao je, kupio sam sve doplate i sranja i otputio se za nicu. s obzirom da sam bio jako slab s lovom sad, zabrijao sam naci nekog ko ce mi posudit 100 maraka da ih pokazem na granici ne bi li me ne izbacili, deportirali, zadrzali ili kaj vec rade ljudima bez novaca.
sjeo sam se u kupe s nekakvim priglupim francuzom koji je imao jos glupljeg ali lijepog psa. dalmatiner je bio u pitanju. lizao me, skakao po meni, bio je jebeno dosadan uglavnom. ja sam 4 jebena sata pokusao frajeru objasnit da mi posudi 100 maraka da ih pokazem na granici. 4 sata. umro sam skoro. ono, pes me jebe, skace po mene, ja frajeru isfuravam spiku, prestravicno nekaj. a tip me gleda pogledom tupljim od pogleda ljudi s tv prodaje. uzas, katastrofa, armagedon, ma sve. tih 4 sata mi se cinilo kao dani, tjedni, godine, ne znam vise. a tip me tupo gleda i bulji. kak smo se priblizavali granici, postajao sam sve nervozniji. copio sam na hodniku neku jebeno dobru talijanku i reko jebote, translejt! nau! vrijeme nije na mojoj strani.
prvo nisam mogao vjerovat da postoji osoba talijanske nacionalnosti koja govori engleski i francuski. ono, no vej. ali ona je sve znala. nakon kaj je prevela moje zelje imbecilu s psom, ovaj se poceo smijat, i izvadio osobnu. gledao sam ga s mjesavinom tupila i ljutnje. picka mi je rekla da se tip samo isao prosetet s psom do italije malo i da je jedina stvar koju ima kod sebe jebena osobna. malo mi je falilo da ga ne zadavim. ili da mu naguram slinavo psece cudoviste ravno u guzicu. revoltirano sam se pokupio na hodnik ne bi li sprijecio jednu od tih radnji. jebo sam si siromasnu majku. reko, dobro, ako me spojebu, bar znam da sam pokusao. i da cu pokusati opet. nema te sile koja bi me sprijecila. reko, plivat cu jebeno oko kontinenta samo da dođem u španjolsku vidjet si voljenu djevu. nemrete vi vjerovat koliko sam se herojski osjecao. sve sile svijeta uperene protiv mene na nemogucoj misiji. reko, ako me i nece jebat za pare, vidjet ce u pasosu zig gdje pise da sam izgnan iz italije.
no, na granici me nitko nije NISTA pitao. nikoga nisu nis jebeno pitali. valjda su brijali da mi cigani nemremo prec u te razvijene zemlje uopce. reko, ko vam jebe mater razvijenu. u nici sam nastavio zicat pare za direktni vlak za barcelonu. kurac sam nazicao a vlak je kretao za pola sata. usput sam sreo neku jebeno dobroizgledajucu mađaricu koja me najebavala da s njom stopam do spanjolske i da i ona ide u lloret del mar. reko kokica, ako mi bas sve ode u guzicu, rado cu ti se pridruziti u putovanju autostopom. ali sad imam direktni vlak koji me jebeno mami u svoje odaje. nastavio sam zicat. skupio sam otprilike novaca za kartu, mislim da mi je falilo jedno 20 maraka il tak nekaj. s blagajne su me fino odjebali u mjenjacnicu s lirama. otisao sam u mjenjacnicu gdje sam dobio manje novaca nego kaj sam mislio da cu dobit. s tim parama sam otisao na blagajnu, napravio tuznu facu i reko jebiga, fali mi, dajte imajte srca i podarite kartu balkanskom vitezu u plemenitoj misiji.
dobio sam kartu. to kaj sam dao premalo novaca ekipu na blagajni nije pretjerano jebalo, na moje totalno čuđenje. jedini zajeb je kaj nisam imao doplatu za brzi. krenuo sam prema vlaku i sreo grupicu meksikanaca koji su imali gomilu, ali gomilu prtljage. među njima spazih čudesno lijepu plavokosu djevojku kako se bori s velikom torbom. bio je to posao za dritomena! seretski se nasmjesio te ponio djevojci ocigledno pretezak teret. ona se zove jacqueline delaye, bubnjarka je iz gradica pored mexica i jednostavno je prelijepa. s njom sam proveo dio puta do barcelone.
to be continued...
Post je objavljen 31.05.2004. u 07:05 sati.