Zamislimo jednu veliku kartonsku kutiju. To je kutija u kojoj živimo. U njoj je sve što imamo.
Tu je naš namještaj, naš auto, naš novac, naša obitelj, naš rasklimani regal, loše postavljena antena, zimnica od prošle godine, kutija s računima i opomenama, pokvareno zvono na vratima i prozor kroz koji zimi propuhuje ledeni sjeverac.
U kutiji je naš odlazak na posao, naše druženje s prijateljima (i oni su tu), naše bolesti, strahovi, sreća i veselje, ugodne noći u ljubavnom zagrljaju, sex na brzaka, kartaške i trač partije, prolomi oblaka, prolomi bijesa, mrak oblačnih jutra...
U kutiji je sve što smo mi, u kutiji su naše navike. Naša dosada, naša udobna fotelja, kutija cigareta, jutarnja kava, skromni ručak, blog alat, neopran veš, ponoćna večera, nedostatak novca, gorčina svakidašnjice, TV Dnevnik, lažna opravdanja, neispunjena očekivanja... Navikama je naša kutija preplavljena. Razvijali smo ih cijeli život, sad one razvijaju nas..
U toj kartonskoj kutiji sve ima svoje mjesto, sve nam je poznato, tu je sve što imamo i tu je sve što smo stekli, sve što smo zaradili i sve što smo zaslužili. U kutiji je naš život. Tu smo doma. Tu smo sigurni. Bar se tako osjećamo.
U kutiji nedostaje mnogo stvari. Mnogo onih koje želimo. Rado bismo pobacali one stare, ružne, nepraktične ili iz drugog razloga nepodobne stvari i zamijenili ih cvijećem, srećom, zadovoljstvom, dobrom odnosom, novcem, blagostanjem, iskrenim prijateljima, obiteljskom ljubavlju, zdravljem...
Sve ono što želimo, a nemamo, nalazi se izvan naše kutije. Tamo je pregršt neotkrivenih stvari. Ali tamo je i mrak, tamo je neugodno.
Svi mi živimo u našoj kutiji, u našoj zoni komfora. I to što imamo - imamo. Bojimo se izaći van. Žalimo se da nije dobro - ali bojimo se izaći van. Bojimo se promijeniti sebe. Bojimo se ostaviti svoje navike, bojimo se ostaviti svoje stare prijatelje, bojimo se mijenjati svoje staro mišljenje. Bojimo se izbaciti ih van iz kutije, van iz našeg života.
U našoj kutiji je najbolje, najsigurnije. Čim smo je dobili, s njom smo dobili i upute od ostalih vlasnika kutije. Budi unutra, bolje imati nešto nego ništa, budi zadovoljan, možda ti nešto krasno upadne u kutiju. Vani je džungla, nemoj izlaziti jer nema garancije. Ostani unutra.
Pravila smo naučili napamet, ona su dio nas, naš kodeks ponašanja u kutiji. Ne znamo za drugo. A trebali bi istražiti.
Kao naš davni predak koji je sebi osigurao pećinu i vatru, smjestio tamo svoju mnogobrojnu obitelj. Znao je da će umrijeti ne bude li brinuo o njima. Iza ulaza u pećinu nije više bilo sigurnosti. Ali morao je izaći da bi nabavio drva, morao je izaći da bi nabavio hranu, a bilo ga je strah, bilo ga je prokleto strah...
U moderna vremena pećina je zamijenjena kartonskom kutijom. Ali mi se ponašamo nešto drugačije. Nama je dobro, što imamo - imamo. Navikli smo da je to sve. Navikli smo se žaliti. Super je kad se požalimo. To donosi u kutiju mir. Navikli smo na patnju. To nas čini jednako vrijednima. Navikli smo da je mnogima isto kao i nama, čak i gore... pa ne moramo izlaziti van. Ne moramo ništa poduzimati. Neki u kutijama imaju sjajne stvari. Ali tješimo se da su oni imali sreće. Ne znamo da su oni hodali po vani, da im je bilo teško, neugodno i da ih je bilo strah. Ne znamo jer nismo nikad bili tamo, vani. Nismo imali sreće, nismo je ni tražili.