Huh. Nešto o životu, Eviltwine. Evo što mi se dogodilo prije tri sata. Pročitao sam tvoj komentar i pošao kupit kutiju cigareta iako sam jutros rekao sebi da ću prestat pušit. Usput sam sreo Angelinu Jollie. Podigla je poklopac od šahta na putu i rekla: "Pssssst...Pooka, dođi malo vamo da ti nešto pokažem". I ja sam prvo pomislio: "Jebote, evo opet flash back!" Onda je ona rekla: "Nije flash back, kretenu, ima tri godine od kad si zadnji put očistio vrata percepcije od filtera svakodnevne rutine." Pa ja pođem prema njoj, i spustim se u taj šaht. Prvo je bilo mračno pa je ona upalila florescentni stroboskop. Pošto je šaht bio potpuno crn iznuta, nisam mogao procijeniti koliko je velik. Angelina je bila obučena skroz u crno, malo sam joj nazirao glavu u brzom stroboskopskom ritmu. Najviše zube jer su bijeli. Dala mi je crni kombinezon i neku crnu boju da namažem lice. Ona je uradila isto. Tako da više nisam ništa vidio osim ritma njenih bijelih zuba dok je govorila. A rekla mi je:"Sad ćeš viditi što je zabava sa velikim Z!" Pa mi je dala jedne florescento-zeleno obojene čaklje, a ona je uzela druge. Tako da su sad samo te naše čaklje ritmički intenzivno bliještale u potpunom mraku. Onda je maznim glasom rekla: "Ko ih više zatuće, taj je pobjednik, he he he...", pa je uz neku škripu otvorila neku meni nevidljivu kutiju iz koje je iskočilo desetak florescentno-zeleno obojenih štakora. I sad stojim ja u potpunom mraku, a oko mene u isprekidanim stroboskopskim pokretima trči i skače mnoštvo bliještečih štakora. A Angelina viče: "Tuci, Pooka, tuci, ha ha ha..." I vidim ja one njene bliješteće čaklje kako udaraju po podu i zidovima šahta i one štakore kako bježe i vidim da ih se ne može skoro nikako pogoditi jer ih pri jednom bljesku stroboskopa vidiš na jednom mjestu, a pri drugom bljesku su negdje drugo i nikako ne možeš predvidjeti kako se gibaju. A ne vidiš ni zidove šahta, ni Angelinu nego samo njene čaklje kako tuku nasumice i odbijaju se o nevidljive zidove. Pa kako ni ona ne vidi mene, dobijem ja lijepo čakljama po sred glave i to me toliko razbijesni da počnem i ja iz sve snage udarat po svijetlećim štakorima. I tako tučemo ja i Angelina po štakorima i jedno po drugome jedno sat vremena, a da nismo ni jednog jedinog štakora pogodili. I kad sam već mislio da ću umrijet od silnih batina, zazvoni njoj mobitel i ona počne vikat: "Time-out, time-out." Pa ja stanem zadihan i isprebijan ko vol u kupusu i čujem Angelinu kako kaže:"All right, I'll start packing right away". I onda se pojave opet oni njeni bijeli zubi, samo što je sad falilo par komada i kaže ona meni: "Jebemu mater, Pooka, ne daju mi ni da se pošteno zabavim, stalno moram glumit u nekim kretenskim filmovima....ajde da se nađemo u istom šahtu za sedam dana...moram ja odmah krenut." Pa otvori onaj šaht i vidim je ja kako cijela krvava i s jednom slomljenom rukom izlazi vanka u svijet konstantne zbilje. Ja sam još neko vrijeme ostao sjedati dok su oni svijetleći štakori skakali po meni, a onda sam se i ja izvuko vanka i pošao kupit cigarete pa sam polako krenuo prema Hitnoj pomoći. Tamo sam rekao da su me pretukli skinheadsi jer su mislili da sam crnac, a ja sam kao samo čistio dimljak. I tako. To mi i treba kad se zajebavam sa nečim o životu. Ali ostala mi je jedna podlaktica neslomljena pa mogu pušiti kad malo sagnem glavu. Iako boli kad uvlačim jer su mi sva rebra polomljena. Moj dobri Evile...
Post je objavljen 27.12.2004. u 02:47 sati.