Jucer sam nesto primjetila.Svako koga vidim oko sebe ima svog najboljeg prijatelja,odnosno svi su nasli nekoga s kim su se super "skompali".Neki ih imaju dvoje ili troje,al uglavnom svi su se zatvorili u neke svoje skupine i poceli provodit sve vise vrimena skupa.Ne kazem da ja nemam nikog takvog,bas suprotno,mozda ja imam previse prijatelja s kojima se druzim,pa sam okrenuta prema vise ljudi pa jednostavno nemam vrimena za nekog posebno.Moram priznat da pomalo zavidim nekima na zajednicama koje su stvorili.Pa sam se malo zamislila i shvatila da sam ja oduvijek htjela takvo prijateljstvo.Mozda jednostavno nikad nisam nasla nekog dovoljno slicnog meni,mozda nisam bila dovoljno tolerantna u izboru svojih prijatelja,ili je jednostavno tocno ono sta kazu o skorpionima.Da su nestalni,promijenjivi i uvijek u pokretu.Al sumnjam,jer ja upravo zudim za takvim prijateljstvom.Da imamo na tisuce zajednickih uspomena,al ne nekih monotonih nego da trcimo po kisi,da se zaglavimo u liftu,da se izgubimo usred nicega,da zajedno placemo,da se smijemo dok ne popadamo,jednostavno da se provodimo.Al jos sam nesto shvatila.Ja nikad nisam bila imuna na ogovaranja,sta mi je i danas mana.Uvijek sam mislila da se moji prijatelji nece svidit drugima,da ce nesto govorit o meni,da ce mi prigovarat zbog toga...jednostavno,isla sam u krajnje granice svoje besmislene sumnjicavosti.Misljenje drugih me strasi.Bojim se kritike,ukora,lose upucene rijeci.Mrzim sta sam takva,al jednostavno bitno mi je misljenje drugih.Koliko god to bilo glupo.I znam da je glupo.I zato sam odlucila da cu jednostavno razlucit do koga mi je stvarno stalo i ko mi je uistinu pravi prijatelj.
Eto,toliko za Badnjak.
Post je objavljen 24.12.2004. u 21:39 sati.