Ležim tak, nemrem zaspat, nemam pojma koji mi je kurac. Zato i kasnim na fakin probe. Mislim da čak i nije samo stvar bioritma koji je totalno pojeban. Brijem da me još nekaj jebe. Danas popodne sam malo legao spavat i sanjao totalna sranja. Ono, noćna mora, samo popodne. Popodnevna mora dakle. Uključivala je čak i babu od stana. Fakin užas. I sad tu pušim švercani davidoff koji mi je prepijanom uvalio soprano kinda guy neku noć u sidru i nemrem zaspat. Kak je glupo da je upravo jedan od glupljih postova ćopio toliku pažnju ljudi. Žensko dupe i kratak napis o istom. I da je razlika posjeta između dupeta i onoga kaj sam znao pisat a bilo je kvalitetno mala, ne bi niš rekao. Ali ovak...moć marketinga. Naslovnica bloga, naslovnica monitora i eto publiciteta oko dupeta. Ne oko neceg kaj ja pišem. Oko dupeta. Drito, svaka čast, fantastično dupe. Ali ja nemam nikakve veze s tim dupetom. Samo se divih, kao i ostali. Neki imaju cure koje imaju takvo dupe. Da, neki su jako zaljubljeni.
Kakva moć marketinga. Ali totalno. «Danas sam pišao po čudnom drvu». Slika drva. Naslovnica. To drito, care! Di si samo našao takvo drvo. Oh, i ja sam jednom pišao po takvom drvu. Kakov mlaz. To care! Moja cura ima sličan. Ja imam bolje drvo – prštalo bi od komentara. U kak strašno skupom svijetu jeftinih vrijednosti živimo. Ne brijem da potpadam u neku drugu skupinu. Nimalo. Uzimam kaj uzet mogu, kompenzirajuć za neostvarene ili neostvarive snove. Jučer sam se družil s krasnom mladom damom. Zajebavali smo se. Drpali. Bilo je i seksa, ako se to može tak nazvati. Ona recimo ima dupe konkurentno onom iz prošlog bloga. Vrlo. Ali to tak nije bitno. Mandrljali smo se, lizali, pljugali i sranja jako dugo. Satima brijem. Kad smo se krenuli ševit, svršio sam za valjda 36 sekundi. I sat vremena nakon opet. I rekoh joj kak ću napisat blog kak ima magičnu čuču. Bilo bi zabavno, jer je to atipično za mene. Ali ne, neću napisat taj blog.
Nekak mi se čini da nemam više kaj za dat. Nemam motiva, postalo mi je svejedno. I da, glup je primjer, znam. I da, predrkan sam pa preosjetljiv, umor, ona je fantastično seksi i sva sranja, ali jebe me to kaj možda stvarno nemam motiva. Di je onaj jebeni zanos, ono nekaj na kaj sam kod sebe uvijek bio tako ponosan? I zadnjih mjeseci se svako malo pitam. Svako malo si objašnjavam da te i te stvari nisu dobre, da bi trebao napravit ovo ili ono za sebe, u krajnjoj liniji i radi ljudi koji me okružuju i s kojima sam u dnevnom kontaktu. Ali nikaj. Nikaj se ne pomiče. Lažno uživam u ulozi tipa koji i kad je debeo poput mamuta s hranidbenim poremećajem može okrenut kaj god hoće i skužio sam da me, pokušavam sad nać riječ koja nije patetična, ali jednostavno me oštećuje. Baš me ono, ranjava jebote. I tak, s obzirom na to sve, nije čudno da biram površnu komunikaciju s random ljudima, igram se s raznim stvarima s kojima to ne bi trebao činiti, a zakaj? Ko tinejdžerka koja otkriva da ima veće sise čak i od onih iz viših razreda pa provocira, zajebava i igra se time. A hormonima ponesena djeca ne mogu protiv sebe.
Jebe me kompjuter. Nemrem snimat. Jebe me to kaj sam zapravo bezvoljan, a želim mislit kak mi je jebeno. Je, jebeno mi je...po svim objektivnim kriterijima, ja bi trebao bit sretan čovjek. Ali i dalje ne volim. I dalje ne kreiram. I dalje se igram života. Vrlo iskreno doduše. Meni to u tim momentima paše i uživam. Ali onaj tren kad ostanem sam sa sobom, kad nitko nije online, kad nikog nema u blizini i kad ne mogu ne primjetit sebe, kad fokus nije raspršen, ne spavam. I ne osjećam kak treba. Zajebano je primjetit sebe i bit objektivan pritom, iz jednog subjektivnog ugla. Je, glupo to zvuči, ali tak je.
Moram se dić oko 11. Sviram sutra na radio slovenija u nekakvoj emisiji «ištekani». Dakle, sviramo anplagd. Emisija počinje u pol 11, za sve one koji ipak ne idu lokat, drogirat se, te pokušat pokarat nekaj. Osjećam se prilično usamljeno dok ovo pišem. Onak, sjećam se dok sam bil s petrom. Nisam bio sretan u toj vezi, nikak. Bio sam usamljen isto. Ali taj jedan fizički nivo je postojao, ne mislim na seks. Falilo nam je verbalne komunikacije. I isto sam ovak noćima znao sjedit pred compom i valjda tražit nekaj kaj bi me trgnulo. Ali ona je bila tam, pokraj mene, bedasta i moja. I ja bi ju pogladio po kosi, poljubio i ona bi u snu poljubila mene i rekla mi da odem spavat. Ili me zagrlila. Ili da sam njen micek. U pičku. I nije to ona depresivna usamljenost, daleko sam od depresije. To je usamljenost čovjeka koji ne komunicira sa sobom iskreno. Ja bi se poslao u kurac da si sad velim kaj trebam napravit. Trebam prestat karat. SVE. I one koje mi se dopadaju jako i malo i ovako i onako. Trebam prestat pit kolu. Trebam počet vježbat. I ovak, i bubanj. Trebam više svirat.
Ali ovom komunikacijskom stihijom na netu samo odgađam moment u kojem se to jednostavno mora dogodit. I kukam kak trebam opremu za snimanje. Da, trebam. Ali sumnjam da ce se sam tak neko pojavit i reć eto care, uzmi opremu. Snimi album, ziher će bit dobar, vjerujem u tebe. To se jednostavno neće dogodit. A ja valjda to čekam i tim očekivanjem opravdavam ležanje na krevetu i ne rađenje ničega. Mislim, zakaj ja to tu dijelim s vama? Zato kaj mi puca kurac. Ja isto tak to sebi govorim. Ali ja to jako dobro znam, iako vješto izbjegavam pa i samu pomisao, a kamoli razmišljanje o tome. I sad sam šatro osvjestio nekaj. Ma jesam moj kurac. I dalje sam tu, i dalje mi je icq upaljen, i dalje mi msn šljaka, i dalje se dižem u 11. Božjom providnošću valjda, jer nemam pojma ko drugi bi me mogao probudit. A ne smijem sjebat. Ali mogu pisat ovo kaj sad pišem ili mogu ležat u očajnom pokušaju hvatanja sna, jebuć mater vlastitoj gluposti i okolnostima te škrgučuć zubima u ritmu nekakve pjesmice koja mi se mota po glavi.
Predozirao sam se brojem ljudi s kojima komuniciram, kvaliteta komunikacije postala mi je sekundarna stvar, ili bar na istom nivou s kvantitetom. Nek je glupo, samo da popunjava mentalni prostor i vrijeme. Debilana. I ne, sad nema zabavnih analogija, guba pričica i sranja. Nije mi do tog jutros. Jebote, pa sad je jutros. Nije više večeras. Okružen sam tužnim, razočaranim ljudima koji preživljavaju. Žalosti me to. Rutineri života. I onda imamo 'the dupe' koje nam daje do znanja da se nečem možemo veselit. Imamo aute, kompjutere. Pičke materine. Imamo ljudsku glupost, koja je, koliko god uzrok vecine sranja na planeti nam, isto tako povod smijehu te iskrenom uživanju. Gledam po sobi. Comp koji ne radi baš, gomila kablova po podu jer idu mi žice na živce pa sam uzeo wireless, zvučnici, gitara koju tako rijetko sviram u zadnje vrijeme i slika sinova vlasnice stana. To je njen intimni prostor, kaže ona. Ta slika mora ostati ovdje. U prostoru u kojem obitavam. Nije problem, gospođo. Ni najmanji.
Palim još jedan užasno smrdljivi švercani davidoff. Dobio sam posjetnicu od tog tipa. Direktor je neke firme. Pijano sam ga pitao da mi financira album, rekao je da nazovem nakon nove godine. U 4 ujutro, u utorak, u sidru. Nikad nisam znao fućkati recimo. Sad sam se toga sjetio. Jednostavno ne znam. Ovak zvučim za kurac, a onak ko frajer nisam mogao da me jebeš. I nemam pojma zakaj sam se tog sjetio. Aha! Fućak u mrgudu. Pjesma je to, poslušajte si, dobra je. Nakon kaj sam postao dupe, dobio sam link na stanovitu saru koja je snimila domaci pornić. Imam i neke slike i neke avije. Strašno, ali STRAŠNO zgodna cura. Onak, simpa, lijepa, sve. Jebe se s tim nekim tipom. Pljuga mu, nateže se na dildo crne boje. I onda se jebe s psom. Pas je simpatičan. Liže ju. I sad, neću reć da ne razumijem kako i zašto to neki ljudi mogu. Jednostavno je tako. I to me jebe. Zakaj me to ne smeta? Mislim, gledam kak su ljudi superosjetljivi cak i na ova moja sranja i pričice, a nema detalja ni puno toga a ja gledam ovo i savršeno mi je normalno.
I ni najmanje ne mijenjam pogled na tog komada. Zapravo, nemam mišljenje. Cura je slatka. Jebe se s psom. Ajmo na kavu. Da li sam izgubio kriterije? Ipak mislim da ne, ipak mislim da nije toliko bitno da li se neko jebao s psom. Može to zvučat čudno. Meni zvuči čudno, ali fakat to mislim. Odvratna pljuga ovaj švercani davidoff jebote. Totalno. Iako, ne bi imao pesa doma, ako bi mi došla na kavu. Da joj ne sjebe koncentraciju. Tu sam ipak ja zvijezda. I dolazi božić. Vrijeme krvavih obiteljskih svađa i demonstracija nepostojanja zajedništva. Vrijeme lijepih misli, dobrih namjera i strašno ružnih djela. Volio sam božić kao klinac. Osjećao sam se nekak toplo onda, nisam niš kužio. Baš je bilo lijepo. Ilustrirana biblija. Pročitao sam ju. Narandže. Pojeo. Čak smo pjevali božićne, a ja sam ih svirao na gitari. Ne mogu reć da sam to volio, ne sjećam se. Previše je prošlih božića pojelo one davne, da bi znao kako je to. Polnoćka je izgovor za napijanje u gradu. Ne samo izgovor, sad je i razlog. I jebeš darivanja, ali problemi koji se smatraju objektivnima, davno su pojeli ono što je trebalo bit nekaj lijepo. Marketing je davno uzeo maha isto tako.
Ovaj božić rado bih proveo u društvu starog alkoholičara u nekakvoj derutnoj birtiji u širem centru, mlateć po pivama, lozama, štokovima i slušajuć njegovu priču i pričajuć svoju. Ionako nije bitno ko kaj prica pijan ko lopoč na božić. Osjetiš se povezan u usamljenosti. Nije bitno da li sam ja kriv, da li je on kriv, tko je koliko dužan novaca, osjećaja, djela. Bitan je moment, kojeg prati glavobolja i eventualan poluobiteljski kasni ručak na kojem svako jede u svoje vrijeme, a duh svađe veseli se fizičkom manifestu. Deda mraz bi istukao djeda božićnjaka. On ima čarape na bonove, jednobojne lampice, narandže, alana forda, ilustiranu bibliju i prve primjerke matchbox modela automobila, toliko vjernih originalu, da ne prepoznaješ ni jedan detalj. Djed božićnjak ima mobitel koji padne i nema signala. Na božićnom sniženju. I dalje nisam depresivan, nego skoro pa ravnodušan. I brine me tko ce me probudit ujutro, jer ja se neću. No, nije li ravnodušnost depresija? Jest, mislim čak. Ma kurac mislim, nemam pojma.
I ono dupe, ono dupe s početka bloga. To nije sretno dupe. To bi bilo sretno dupe da je na naslovnici voguea. Da svijet zna za to dupe. Tko zna na koje se sve načine to dupe eksploatira, jer nije dovoljno marketinški sređeno. I da li je ta djevojka sretna. Kao ni mala sara iz pornjave. Samoobmana je krasan mehanizam, nikad te ne zajebe. Kad svi drugi odu u kurac, samoobmana se pojavljuje ko betmen kad je u gradu pizdarija. Niotkuda, taman na vrijeme. I opet se pitam zakaj tu i tam kroz dan povjerujem da će stvari bit bolje i da ću i ja nać načina da konačno radim tu glazbu. A znam da serem. A nivo poluprofesionalnog instrumentaliste s manjkom koncentracije teško da je ono kaj me može u potpunosti ispunit. No, nekaj je. Stvarno. A ovo sve ostalo je samo misao, teško prevodiva u bilo koji drugi medij, uključujući ovaj. Bedasto, jelda?
Puno previše toga se meni mota po glavi a da bi izašlo čisto pisanim putem. A organiziran sam ko emisije na otv-u. I mogu reć da to valjda nije loše, jer nemam vlastito iskustvo za komparaciju a tuđe mi dobro dođe kao anegdota. Oh, pa ja sam na peaku svoje životne sreće.
I onda se oni potuku, zamrze do ibera, sjebu. Sve pred nacionalnom televizijom. A onda on kaže kak bi trebali. I kaže još take care of yourself. And each other.
Post je objavljen 17.12.2004. u 06:45 sati.