Na Blog navratih slučajno. Čučal sam nekaj na Forumu, lurkal kao i obično, bil mi je malo prevelik, kasno sam se uključil pa sam imal filing da sam tamo stranac. Banner za Blog je svjetlucal iznad, pa sam odlučil navratit. Kao već iskusni bloger sa Iskrice, sa hrpom napisanih stvari, odlučil sam podijelit svoje diareje i sa dugim ljudima.
Počel sam sa objavljivanjem starih tekstova. Mislil sam da imam materijala do slijedeće godine, ali Blog ti se čudno uvuče pod kožu, tjera te da navratiš svako malo, pogledaš kaj su ti ljudi napisali, nahraniš si ego i pročitaš kaj pišu ostali. Vrlo brzo su se pojavile sumnje da ono kaj pišem nije dovoljno dobro. Jer neki ljudi koje sam čital (posebno Leb) su me plašili svojim pisanjem. Onda sam shvatil da je Leb Leb, a ja sam ja i da ne pišemo isto niti slično, pa sam nastavil. Tak sam, u svojoj ovisnosti, vrlo brzo ispucal napisane materijale za koje sam mislil da ih vredi objavit. Onda sam nastavil pisat neke svoje poglede na svijet.
Kad se sad okrenem i pogledam da imam materijala za omanji paperback, skužim da imam svašta za reč. I nije mi nikad bil problem komunicirat sa ostatkom svijeta, posebno u četiri oka, al blog je idealan da se ispucaš, posebno jer nisam nikog znal, pa sam pisal i stvari koje možda ne bi naglas izgovoril, čisto zbog “mira u kući”. I dok sam se selil s jedne na drugu listu, blog je rasel i rasel i tada sam, preko tekstova upoznal neke zakon ljude.
Nisam tip koji bu ljubomorno skrival svoju intimu, pomalo naginjem egzibicionizmu, pa je upoznavanje blogera došlo kao noralan nastavak dopisivanja preko komentara, ICQ-a i maila. Prvi koji me oduševil svojim pisanjem je bil Sadistico, i nas dvojica smo vrlo brzo odlučili da bumo se našli na nekoj pivi. Čovjek je legenda i uživo (sjećate se priče o njegovim Martensicama, koje ne skida ni u ljeto kad je vani +35), čovjek je svoj i boli ga kurac kaj drugi misle , fura svoj film, kao i ja, pa je zaradio maksimum respekta od mene. U to vrijeme sam upoznal i Punoglafku, koji je, sad već nije tajna, dobroćudni čičica u godinama, književnik nevjerojatne volje, svuda ga ima. Ak još niste pročitali njegovu knjigu o zagrebačkoj tinejdžerici Punoglafki, trk u knjižare. Mislim da se slijedeća pojavila Celeste, sramežljiva pjesnikinja koja mi se brzo uvukla pod kožu, samozatajna do boli i dobra ko kruh.
Nakor par nalaženja, naša druženja su prerasla male okvire početka, sve više ljudi je dolazilo, pa smo upoznali i velikog maga od Bloga (17 level) Daria, Pticu, Blu-a, Lopticuskočicu, Noebiusa, Porta, neke bivše blogere, ma zaboravil bum ih hrpu, pa da se ne naljute ne bum više nabrajal. Druženja su se, dolaskom hladnijih dana, preselila iz KIC-a u Cvjećarnicu, zaslugom Sadistica, kojem nikad ne bum oprostil kaj se svaki petak nakon posla moram penjat na vrh Mesničke. Tu se počela pojavljivat hrpa ljudi koji do tada nisu bili na druženjima. Prokleti, Štetočina, Legolina, Celebrity, Bezbložna, Film, Unspeakable, Eugen…
Sjedinila nas je ljubav prema Blogu, Velebitskoj crnoj, karaokama i uopće ljudima. Trebate čuti zavijanja blogera na karaokama nakon četrvrte ili pete pive. Smijeha nikad ne nedostaje. Mislil sam nakon upoznavanja sa svima njima, da li ću imati ograde u pisanju? Onda sam skužil da ograda nema i da je ono kaj pišem zaista odraz mene. Ponekad se izgubiš u samome sebi i nisi ziher da li je tvoje virtualno ja jednako onom stvarnom i opipljivom? Sretan sam kaj mogu reći da je, bar u mom slučaju.
Blog me je počel prerastat, osjećam se sve manji u njemu, a opet iskreno uživam u svemu tome. Dolaze novi ljudi koji pišu nevjerojatne tekstove i pjesme, Dino se materijaliziral, upoznal sam ga, ne bi čovjek nikad rekao da je to ista osoba. Eh kako izgled vara. Pussytto se priljučio nedavno, majstor mraka, FreeShampooSample piše proznu poeziju koju morate pročitati. Bilo bi mi iskreno žao da smo ostali samo nickovi na monitoru.
Kemoterapija je pravi gospodin, koji piše onako kako pisati treba, a nama ostaje samo da s poštovanjem dotaknemo obod svog šešira, ako ga ikad upoznamo uživo. Kad mi je bilo najteže prije mjesec-dva, bilo je dovoljno samo naići na Blog, ljudi su mi davali savjete i snažili me, a ja sam praznio svoju bol kroz tekstove.
Kad je objavljena kolumna “Kaljuža bloga” u Bug-u, bio sam nevjerojatno ljut. A Blog je bio u počecima i još uvijek nisam upoznao puno ljudi koje danas znam. Da se takav tekst pojavi danas bio bih bijesan ko ris, jer mi je Blog doveo nevjerojatnu količinu prekrasnih ljudi koje možda nikad ne bih upoznao.
Blogajte ljudi, napišite ko ste kroz pjesme i prozu. Nemorate se izvući iz svojih stolica i maknuti ispred svojih monitora. neki su sretniji u svojoj privatnosti. Ali pišite. Mi vas čitamo.
Poseban osvrt na bajnu virtualnu djevu srca moga Annie De Meni, koja me opčinila svojim vrckavim tekstovima, ICQ porukama i mailovima. Annie je portal za sebe.
Još da mi je da je upoznam u živo pa mogu u pemziju.
Svi koje sam zaboravio, oprostite. Spomenuti ću vas drugom prilikom. Ali čitam vas.
Post je objavljen 11.12.2004. u 11:31 sati.