Memories
Obrela sam se na istom mestu posle 8 godina...Krocila sam na Oxford street,naivno misleci da cu zateci sve onako kako je bilo kad sam poslednji put bila tamo.Da,Marks&Spenser jos uvek stoji tamo gde je bio,o da :) Isto vazi i za jos par prodavnica.Ali ovo ostalo...Sve je novo.Ova ulica je najvernije prikazivala kako radi surovi kapitalizam,i kako je konkurencija nemilosrdna.
Krenula sam putem.Okolo mene su bila bljestava svetla,laseri,grad fenomenalno okicen.Ljudi su u gomilama prolazili pored mene.Svakih nekoliko sekundi cula sam drugi jezik.Spanski mi se mesao sa italijanskim,pa onda holandski,pa svedski,ruski,pa neki arapski jezici,pa u svemu tome red pravog britanskog jezika...Svi nekuda jure,zure sa velikim kesama,diskutuju zucno.Sveopsti metez.
A ja sam lunjala ulicom,trazeci jedan kafic.Dugo o njemu nisam mislila.Ali,opet se iznenadjujem kakva secanja nosim u sebi,i kako postoje tempirani trenuci u kojima ona isplivavaju.
U tom kaficu sam provela mnoga popodneva na putu iz skole, leta sada vec davne 1996. godine.To je bilo prvo leto nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma i delimicnog skidanja sankcija mojoj zemlji.Secam se da sam dosla iz sredine u kojoj cesto nije bilo struje,u kojoj mi je cirkulacija u rukama i nogama stradala od zime,i u kojoj su rafovi u prodavnicama bili dupke prazni.
Iz takvog mraka,upala sam u bolesno organizovano drustvo.
U tom kaficu sam otkrila sendvice zapakovane u trouglastu plastiku.Fasciniralo me je sto je na svakom sendvicu pisao sastav(tj. sta sve ima unutra) i cena.Tamo sam probala cedjenu pomorandzu u maloj flasi.Dobra je bila,predobra.I vraski skupa.
U tom kaficu sam prvi put videla kako moze da se sedi u izlogu.Ljudi su sedeli na barskim stolicama,potpuno okrenuti prema ulici.I ja sam zauzela jedno takvo mesto.Secam se da mi je izprva bilo malo neprijatno,jer sam mislila da ce svi prolaznici gledati u mene.A onda sam shvatila da nema sta da mi bude neprijatno,kad niko ne obraca paznju na mene.Prvi put u svom zivotu sam osetila sta znaci biti okruzen hiljadama ljudi,a istovremeno biti potpuno sam.
Onda sam odlucila da posmatram ljude,jer sam shvatila da niko nece ni primetiti da ga gledam.
Ljudi su isli putem i jeli razne sendvice zapakovane u shareni papir.Setila sam se da mi je baka govorila kako je nepristojno jesti na ulici.
I u tom trenutku sam na semaforu ugledala devojku koja prica sa nekim mladicem,drzi ispred sebe tanjir i jede nesto iz tog tanjira plasticnom viljuskom."E ovo je vec prevrsilo svaku meru!"- rekoh u sebi...
Iz te moje zabave preneo me je glas pored mene:"Excuse me,could you pass me the ashtray"?Sve razumeh,sem poslednje reci.Htela sam da pomognem toj devojci koja mi je uputila tu recenicu,krenula sam da mashem rukama i pipam po pultu,za tim necim sto je ona trazila.A ona se posle nekoliko trenutaka nagnula prema meni,i sama dohvatila pepeljaru.Nasmejala mi se,i ja sam se nasmejala njoj,i pri tom joj se zahvalila.Tu rec zauvek sam naucila :)
Sadasnjost...
Isla sam Oxford street-om probijajuci se kroz masu prolaznika.I odjednom,ukazao se restoran,potpuno isti kao pre.Ista cirada,iste barske stolice,rafovi sa sendvicima.Stala sam i pocela da se smejem.To je bilo bas to moje mesto.Srce mi je zaigralo.Morala sam da udjem,i da bar na trenutak osetim kako je to nekad bilo.Prisla sam rafu sa sendvicima,i sa nekoliko njih procitala od cega su napravljeni.Odsetala sam do kase- tamo su prodavali pecivo i parcice cokoladne torte.Vrtela sam se jos malo po kaficu,i resila da odem dalje.
Setajuci ulicom,osetila sam glad.Usla sam u obliznji supermaket i otisla pravo do dela u kojem se prodaju plasticni tanjiri u kojima su raznorazne salate.Videla sam i malu viljusku sa unutrasnje strane poklopca.Uzela sam je,i platila na kasi.Cim sam izasla iz radnje,promrljala sam sebi u bradu:"E pa,sad cemo malo biti Englezi".Sa zadovljstvom sam otvorila tanjir na sred Oxford street-a,uzela viljusku u ruke,i krenula istovremeno da jedem i da hodam.Osecaj je bio carski.Tako sam uplovila u svoju prvu londonsku noc.
To be continued...
Post je objavljen 10.12.2004. u 19:12 sati.