Danas sam se odlučio prošetati do knjižnice. Prvo sam se dvoumio hoću li se prošetati ili ići tramvajem. Ali pomislim, idem malo vidjet kakvih kasnojesenskih slika ima po gradu, a šetnja pokraj Zrinjevca me uvijek nadahne.
I tako kroz šetnju ugledam ispred sebe plavušu zamamne figure u crnim uskim hlačama. Sa sobom je vodila malu curicu. Ispočetka joj nisam vidio lice. Ali odlučio sam se produžit korak i onda se okrenut. Okrenem se ja, ali ona je nešto oko djeteta i opet ju nisam dobro vidio.
Nije izgledala kao da je mama toj curici. I još je bila zavodnički obučena, a muža ni blizu. Što, naravno ne mora značiti da ga nema.
Nastavim hodati dalje, zastanem pred izlogom turističke agencije da vidim kakve programe imaju za Novu godinu. Ona me prođe, pa ja ponovo požurim naprijed. Ponovo sam se okrenuo i uspio joj vidjeti lice. Slatka, pomislim i nastavim cool hodati dalje. Skužio sam da me prošla držeći malu u rukama.
Nakon nekog vremena uslijedio je zvuk plemenite kovine koja se kliže po asfaltnom pločniku. Tih zveket. Ali kad plemeniti metal klizi po asfaltu proizvodi poseban, neodoljiv zvuk. Plavuši je ispao mobitel. I ja si pomislim, sad će ga tip ispred mene dići. On je samo upozorio ženu. Kažem u sebi "sad je moj" i zgrabim ga s poda. Žena nije čula tipa kako ju upozorava. I tako ja dođoh do nje i sa širokim smješkom na licu kažem "Oprostite, ispao vam je mobitel" i pružim joj ga. A ona spusti dijete i posegne za mobitelom. Kako sam joj ga predavao ruke su nam se dotaknule. Ruke su joj bile hladne. Imala je širok osmjeh na licu i lijepe smeđe oči. Gledali smo se premalih pola sekunde. Ali taj dodir i pogled... ayayayay
Prije toga sam bio u nekom svom filmu i to sam još po gradu hodao "undercover"-s debelom jaknom i kapom do nosa. Da sam duhom bio još malo prisutniji znam da bi bar zadržao mobitel u ruci sekundu duže, gledao bi je sekundu duže i možda rekao još nešto prikladno za situaciju.
Mora da je žena imala dobar instinkt (kao i svaka žena). Skužila me i njen je instinkt izbacio mobitel iz džepa njenog crnog kaputa ispitavši moje reakcije.
Ljudi, ništa nije slučajno! Prilike su svuda oko nas! Samo je pitanje da li ih vidimo ili ne.
Post je objavljen 07.12.2004. u 23:50 sati.