Neki dan, u svojoj redovnoj kasnovečernjoj aka ranojutarnjoj seansi sa svojim virtualnim psihologom kojeg sam od milja nazvala Aleksandr Petrovsky (nemam pojma zašto, a uostalom, što vas briga), usred mog monologa iskrsne njegova rečenica: "vrati mi Milicu molim" (poradi zaštite svoje privatnosti, nazvat ću se Milica kako mi ne biste skužili pravo ime koje je fakat rijetko).
Onak, helou?
Niš ne kužim...
Kakva sad pak Milica, jebo te.
Pa non stop pričaš sa mnom?
Da, veli on meni, pričao sam s Milicom do maločas i onda je tu uletila BigMamma sa svojim sisama (koje baj d vej i nisu TAAAKO dobre kako ti misliš) i počela lajat bez veze na mjesečinu.
Ali, ali, ali, nemoćno sam stiskala tipkice na kompjuteru, meni sad ništa nije jasno.
Pa ja sam Milica, Milica ja jesam, Milica me zovu od rođenja, Milica mi stoji i u osobnoj.
Da, veli on meni, ali ti na blogu stoji BigMamma, a ne Milica, i sad se izvoli maknut, i ponesi svoje sise sa sobom, ja sad trebam Milicu.
Daaaaaaaaaa, trebaš Milicu?
A kaj ti žena veli na sve to, pokvarenjače jedan stari, niski, smežurani?
Ti bi se s Milicom razgovarao, a?
Gle ti malu voćku poslije kiše...oh sorry, krivi stih...
Gle ti čuda, kakav zanimljiv obrat situacije, okreće se vjetar, okrećem se oko sebe i gledam kud nestade moje ja.
Je li uistinu moguće da sam se tek tako, nesvjesno podvojila?
I ako je to uistinu tako, tko sad piše ovaj tekst?
Čini mi se da je BigMamma počela a onda je, valjda otišla na zahod shrvana bolnom činjenicom da u njenom tijelu obitava i nekakva Milica.
Evo i sad mi s druge strane ekrana priča moj mali Aleksandr Petrovsky, prijeti mi davanjem noge u neke određene djelove psihe otkrijem li slučajno njegov identitet.
A mislim, kaj ću vam ja kad vi nemate svog onlajn psihologa.
Trebate se popeti na tu neku listu odabranih, mahat sisama i nadat se da ćete privuć još nekog osim silnih bauštelaca koji od gledanja sisa i žive.
Nije vama opće važno i svarno ne morate znati da je moj onlajn psiholog u biti apolon, poluduge plave kose, pravilnih crta lica i jebeno dobrog...položaja ruku u momentu kad priča sa mnom.
Neka za vas on ostane, maleni, pogrbljen, smežuran starček, prosijede kose koja mu nehajno pada preko lica.
Ono što mi je on napraio...još nitko do sad nije.
Naveo me da non stop razmišljam koja sam koja.
Jesam li Milica ili BigMamma.
I to me ono, Aleksandre, jebeno iritira.
No navodi me i na razmišljanja u stilu: šta bi sad, u ovoj situaciji reimo, napravila BigMamma.
I još nešto...
Zajebani su ti psiholozi, mamicu im ja...pogladim po kosi.
Prvo ti otkriju drugi identitet, a onda te još grdo zajebu i kažu da je jedna od vas takva a druga onakva.
A vi ste mislili skroz obrnuto.
Ja sam, psiholože moj zbunjena.
Jebeno zbunjena.
Post je objavljen 05.12.2004. u 00:41 sati.