Gledajući taj osmjeh, često bi se sjetio dana kada je stajao na ulici, s rukama u džepovima krpenih bermuda, zgužvanih i crvenih od istarske prašine, a oni su se bližili njemu. Raščupane kose tjednima neoprane, soljene, bogate algama do hranjivosti lažne prhuti što je ispadala po smrdljivom tapecirungu na kojemu je spavao pred televizorom iznajmljene kuće.
Podnevno sunce, njene sunčane naočale, podizanje sunčanih naočala kada je zastala na pola koraka da bi se prvi puta formalno upoznali. Ostali ljudi i događaji se ponovno rađaju minutama nakon. Podizanjem naočala je rekla «Nije ti uzaludan taj smiješak što te kida, pusti ga slobodno, pogledaj mi oči, gledaj me kroz njih, tu ima nečega i za tebe». Ruke su se podržale uz netremično fiksiranje i dva osmjeha.
Njenom mužu je bilo drago što se njegov novopronađeni prijatelj do groba odmah tako jako svidio voljenoj ženi.
Post je objavljen 04.12.2004. u 13:51 sati.