došao je i taj dan (objesi cimmer frei), šalim se. došao je i taj dan da se moja malenkost i još par malenkosti iz naše male zemlje Rvacke, zelene i pitome, otputi u veliku zemlju Egipatsku, tobože neprijateljsku i ounu terorizma. Kad smo odlazili skljokali su hotel na Sinaju i čornuli avion na pisti u Cairu. Gledam ja to na telki i sve si razmišljam:"gle majmune pa ti ideš tam. I to dobrovoljno". Ljudovi su imali vizije ogromnih terorista u maskirnim uniformama boje pijeska ( zelene bi tam bile sve samo ne maskirne), koji samo bauljaju okolo i traže nježne vratiće jadnih malih turista, koji su se uputili tam ne sluteći zlo.
Ali, ljudi moji, kao što znamo imaginacija je močna kod nas ljudi. Zamišljali smo koje kaj (ne dučan, nego događaje),a kad tamo raj zemaljski, ludi dobri ko kruh naš svagdanji, sunce grije iz neba i iz zemlje, klopa je mrak. Nitko te ne pita otkud si ni kaj tu radiš. Mi smo za njih bili ko bogovi. Prvo zato kaj smo prema njima bijeli ko da nemamo ni kapi krvi a drugo zato kaj smo (barem ja) za dvije glave viši od njih. tam je prosječna plača oko 500 egipatskih funti( cca. 500 kn.), a mi smo si zeli novaca kaj da idemo kupiti naftni izvor. Sa velikih panoa kraj ceste i na zgradama nas pozdravlja Mohammed Hosni Mubarak, vec 23 godine predsjednik Egipta. Čovek zgleda kaj maneken a ima 60 i par kuka. Tak je zategnut čudima suvremene medicine i plastične kirurgije da ak slučajno kad spava zatvori usta odmah se probudi jer mu se otvore oči( bogec više nema dost kože). tak smo mi skupljali impresije od aerodroma do hotela o čijoj bi se čistoći dalo raspravljati. umorni ko cucki išli smo spavati i to je to za prvi dan. NASTAVAK SLIJEDI..........
Post je objavljen 01.12.2004. u 17:22 sati.