Danas sam igrala graničara sa svojim mislima- bacala sam ih sporadično- one su bile moji meci za hvatanje ljudi.
I sjetila sam se:
"Treba mi svet otvoren za poglede, otvoren za trčanje, i treba mi soba da primi 5 hiljada ljudi sa dignutim čašama... i lomi se kristal, svetlucaju staklene iskre pod našim nogama, kao potpuni stranci sa staklom u srcima, sa staklom u očima, na licima...Budi sam na ulici, Budi sam...» EKV
I bubnjam u prazno, udaram ritam, kao da će on vratiti nešto što je otišlo- o ne, nema nade za vraćanje- i mene ne boli mogućnost nečega što nije bilo, već nečega što je moglo biti.
Potiskujem- moj alter-ego GORI! (Probudi se, pokreni se!)
Ne dam mu da- IZGorim s njime. (Probudi se, pokreni se!)
Potiskujem- vrijeme će pokazati kad je vrijeme za suočavanje. Večeras, ipak, vadim revolvere, laštim ih i brojim brzinu okreta, brzinu pokreta- ruku!
Večeras, ipak, spremam ih- za vrijeme kad je vrijeme.
A onda- možda i preživim dvoboj koji me čeka.
Zapravo, dvoboja nema,
Zapravo tu se radi o jednoj sasvim suštoj stvari
O tome, da kad nam netko ukine dovod misli
Mi protestiramo, izazivamo
Ne bismo li vratili izgubljeno
Ali to je naprosto nemoguće
Jer zapravo ništa nije izgubljeno
Svi smo točke u svemiru
Koje jednom postat će ista zvijezda,
Ona ista sjajna kojoj sad čeznemo
("I kao da je bilo nekad, i kao da je bilo tu, pod velikim svetlim suncem pod velikim svetilim svodom...mi imamo snage, mi imamo snage za još dan. Prolaze brodovi, trube u čast, zove na uzbunu. Deca uče da plaču, deca uče da poznaju svoj glas." EKV)