Zoveš me sinoć i izvinjavaš se za svoj nedolazakna party koji je bio u subotu. Ponovna isprazna pitanja šta ima kod mene i kako sam... ma zajebi...
Tu sam ja priču odavno studirao... da je tebi bilo stalo do mene, još bi mi bili zajedno - a to što sam ja povukao par oštrijih poteza, to je druga priča... Pitaš me zašto nemam vremena da se nađemo... Zašto sam uvijek na putu, zauzet i s društvom... Zar se ne sjećaš kad sam ti rekao da ja na taj način prekidam odnose sa ljudima, sjećaš se da sam takav prema svim EXerima...
Nastvaljaš monolog... kažeš da mi želiš reći nešto prije no saznam sam, kažeš da si sad u vezi sa nekim studentom iz drugog grada, da se viđate sedmično i da ideš kod njega... nisam siguran da me zanima, ali sam siguran da me se dotiče... ja sam čak i u istoj prostoriji bio predaleko... nebitno...
Pitaš, da li imam nekog? Zar je bitno? Ti već imaš nekog s kim ti je (priča se ponavlja) "divno, super i najbolje do sad" pa koji te onda zanima moj život? Zanima te istina, jel? Pa dobro, sam sam! Ne vjeruješ, ne vjeruješ da i ja mogu biti sam... tvoja stvar...
Kad idemo na kafu? Ne znam... možda kad se vratim "s puta"... kroz koju godinu... Znam, znam... volim i ja tebe... ironija naravno...