Votka poslije kiše
Gle duplu votku poslije kiše
Puna je kapi pa se njišem.
Votka po Votka k tom još dupla
I ja sam drven poput trupla.
Kad se probudim ispod stola
Pitam se dal' krv još mnome kola?
Kroz glavu tad prođe mi prvo
da li sam čovjek ili drvo?
Huskić
Moji prijatelj, gore navedenog imena je po nekoj usmenoj predaji došao na moji blog, pa mi napisao da me pročitao i da je zadovoljan (čovjek je jak kritičar, pa je ovo jako dobra pohvala). Pa kad je vidio da njegov kompa ima neku web poznatost, poslao mi je ovu pjesmu! Pa nek mu bude, nije loša!
Ljudi moji, shvatio sam da sam totalno na krivom životnom putu! Ja vam studiram građevinu i to loše, a mnoge druge stvari me zanimaju prije! Npr. ja bi rađe bio ili političar ili novinar ili kolumnist ili zabavljač ili redatelj komične serije koju imam u glavi (predobro i to bi najviše) ili radijski voditelj, pa čak i pjevač. Ali sjedit 18 h na dan i rintat u uredu ko moji stari-noup! Ali gdje je problem-moji stari ima firmu i ima velikih veza u mojoj struci, tako ako završim faks imam sve na pladnju! A čovjek rinta da bi ja to nasljedio, pa kako da mu kažem da mene to ne zanima? Još ga je moji buraz u životu razočarao, tako da je odjebo sviranje klavira i otišao u konobare, a stari je sve uložio u to! Neznam, i to me jebe! Nema mi druge da studiram i završim građevinu, a sa strane nekako probam ono što volim, pa možda nešto uleti! Ima ko kaj za ponudit, uz ovo navedeno!??? Ah, niš, ako niš drugo ja imam ovaj blog gdje ću moči zabaviti mali dio publike, koji je meni drag i to me uveseljava! A možda dođe neki veliki faca u toj grani društva i prepozna moje sposobnosti i hiti me nekam da radim! Vau, o tome sanjam! A do tad, jebena fizika od milju strana, odnosno zurenje u zid!
Ah sudbo, ah teški živote, biti građevinar ili ne biti.
Držim olovku u ruci i pitam se: da li da računam ili da pišem?
Ah sudbo, di me vodiš, što želiš od mene-jebo te ja! Jel to ovo, ili je to ono.
Nemoj da idem ko mali peder ispod zvijezda, nezadovoljan i tužan.
Nemoj da se slomim suh ko prut, onako obješen na zidu sudbine!
Ah krhko je sranje! Ali kak bum tak bu bilo, a kak je tak je i nigdar ne bu!
Možda je to java ili san, nisam jeo kolačiće, nisam u nekom filmu. Pusti me da se sve posloži, ne želim provesti vrijeme kraj jezera ili tugovati za dvoje ljepih oraha!
Da li da postanem razbojnik i buntovnik, ili da čekam vranu da me obeshrabri?
Da li se borim protiv vjetrenjača ili sam ostao sam na otoku sudbine i čekam svoji spas!
Ah, neznam....
Jebate koliko pisaca, na tako malo teksta! Ko pogodi sve pisce dobije još neobjavljenu priču pisca za djecu Mede Medića, zvan Medonja! Pozdrav i budite kreativne mašte u traženju moje sudbe! M
Post je objavljen 28.11.2004. u 11:57 sati.