Ponekad se poželim vratiti u prošlost.
Prvi puta mi se to dogodilo kada sam dobila jedinicu iz matematike u trećem srednje.
Drugi puta mi se dogodilo kad sam izgubila sreću.
Ne želim tugovati i ne tugujem.
Lažem.
Ne želim tugovati, ali tuga je neprekidno u mom srcu.
Ne želim tugovati, pa se pravim vesela.
Jedina osoba koja zna što se stvarno događa u mom srcu sam samo i jedino ja.
Tako da je sve dozvoljeno.
Žao mi je što ne mogu žalovati.
Žao mi je što ga više nema, a postoji.
Žao mi je one aureole sreće koju mislim da više nikada neću imati.
Žao mi je što postojim, a nemam poante.
I sve se čini dovršeno. I život se čini bez poante.
A nije kontradikcija.
Danas je bio drugi dan čistih misli.
Zato jer sam našla dvije kopije.
I to je opet nešto što zna i osjeća samo jedna jedina osoba na čitavom svijetu i svemiru.
Samo ona osoba koja je u meni katkad čujna.
i koga to briga .....
Post je objavljen 24.11.2004. u 22:54 sati.