“Rastanak je za ljubav ono sto je vetar za vatru, malu gasi, veliku jos vise raspali.”
Lepo zvuci, ali nije tacno. Na zalost! Rastanak nije dobar, nije koristan ni za najvecu ljubav. Ljubav zivi od iluzije potpunog slaganja, savrsene identicnosti dveju licnosti. Mi zamisljamo da voljeno bice ne samo misli i govori u istom pravcu i smislu sa nama nego i da dise i hoda u istom ritmu sa nama. Dok smo zajedno, ta se iluzija odrzava recima, osmesima, fizickim dodirom. Disonancije su retke i lako se popravljaju. Ali cim otputujemo i rastanemo se, mi pocinjemo sve cesce i sve ostrije da osecamo da stvorenje koje volimo ima svoj zivot, svoje puteve i potrebe, koji naravno nisu jednaki sa nasima, nego cesto i potpuno oprecni. Dopisivanje ne ublazava tu oprecnost, nego je samo potvrdjuje, cesto i povecava.
Post je objavljen 23.11.2004. u 05:59 sati.