U stomaku trudne zene su dva embriona. Prvi pita drugog:
- "Da li verujes u zivot posle rodjenja?"
- "Naravno. Nesto mora da postoji posle rodjenja. Mozda smo mi upravo
ovde da bismo se pripremili na ono, sto dolazi posle."
- "Gluposti, ne postoji nikakav zivot posle rodjenja. Kako bi to
uopste moglo da izgleda?"
- "Ne znam tacno, ali ce tamo sigurno biti vise svetla nego ovde.
Mozda cemo hodati i jesti ustima."
- "Kakve su to besmislice! Ne moze se hodati! Jesti ustima? Ma to je
skroz smesno! Nas hrani pupcana vrpca. I nesto cu ti reci: zivot posle
rodjenja je nemoguc - pupcana vrpca je i sad suvise kratka."
- "Ma ne, nesto sigurno postoji. Valjda ce sve biti samo malo
drugacije nego sto smo ovde navikli."
- "Ali odatle se jos niko posle rodjenja nije vratio. Rodjenjem se
zivot prosto zavrsava. Inace, zivot nije nista drugo, nego duga
teskoba u tami."
- "Pa, ne znam ja kako ce to posle porodjaja izgledati, ali cemo
sigurno videti mamu i ona ce se starati o nama."
- "Mamu? Ti verujes u mamu? A gde bi ona po tebi trebala da se
nalazi?"
- "Pa svugde oko nas! U njoj i zahvaljujuci njoj zivimo. Bez nje nas
uopste ne bi bilo."
- "Ja ne verujem u to! Nikakvu mamu nisam nikad video, pa je samim tim
jasno da nikakva mama ne postoji."
- "Ali, ponekad kad je tiho, mozes da cujes kako peva, ili mozes
osetiti kako miluje nas svet. Znas, ja stvarno verujem, da nas pravi
zivot ceka tek onda!"
Post je objavljen 17.11.2004. u 10:03 sati.