" Ups?"
Jutro je bilo tmurno i kišno, idealno za obilježavanje početka nove školske godine, no ne i za prvi spoj sa najzgodnijim dečkom u Hogwartsu.
Sranje, bilo je prvo što mi je prohujalo glavom.
Polako sam se podigla iz kreveta, doteturala do kupaonice i pogledala se u ogledalo. Izgledala sam ko teško bolesni feniks.
Izvanredno.
Brzo sam oprala zube ( najmanje tri minute ribanja, po mojoj mami ) , počešljala se ( ovo je stvarno išlo jako teško ) i obukla se. Pelerina je bar skrivala moju zgužvanu odjeću koju sam samo nagurala u kofer, bez da sam je prethodno složila. Vratila sam se u spavaonicu. Cure su još spavale, kiša koja se pojačavala svakom minutom nije ih uopće ometala. Ubacila sam knjige u torbu i laganim se korakom uputila u Veliku dvoranu.
Dvorana je bila poluprazna, za našim stolom nije bilo više od desetero ljudi, dok je najviše bilo Hufflepuffa. Stol je već bio prepun najfinijih jela i svakojakog voća. Bila sam jako nervozna, stalno sam u odsjajima sa posuđa provjeravala kako izgledam, pa nisam niti primijetila da su u Dvoranu ušli Charlie,Godric i Emily, a za njima su se vukle pospane blizanke. Posjedali su oko mene, svaki nešto govoreći. Pogledala sam raspored- Obrana, Napitci, Proricanje, Preobrazba i Astronomija u istom danu.
I tako vjerojatno neću ništa ni čuti, pomislila sam.
Naravno, kao što sam i predvidjela, dan mi je prošao u roku keks i već je došlo vrijeme ručka, a poslije njega...spoj. Ruke su mi drhtale, hranu sam jedva gutala. Tada sam ga vidjela. Tom Marvolo Riddle polako se približavao našem stolu. Nasmiješio mi se kada me vidio.
Čudno. Nisam se rastopila.
Kate, Sarah i Emily su se pogledale i otišle na drugi kraj stola. Sva sreća da nije bilo Charlieja i Godrica.
« Jesi li spremna?» ljubazno me upitao i pružio mi ruku.
O, DA, prohujalo mi je glavom.
Pogledi djevojaka su nas pratili dok smo izlazili iz Dvorane ,a ja sam osjećala ponos i zadovoljstvo. I nešto veliko u grlu, zbog čega nisam mogla ništa reći. Zaključila sam da je to bila samo trema. Iako je kiša prestala, perivoj je bio blatan. Ja sam zaljubljeno buljila u Toma. Primijetila sam da na čelu ima malu znamenku, da mu je lijevo oko mrvicu tamnije od desnog i da su mu usne jarko crvene. Također sam shvatila da mu je nos malo neravan, što je bilo jako slatko.
« Kako je danas bilo na nastavi?» upitao me.
Ne bih znala.
« Ovaj...super. Znaš li da Travarstvo , Skrb, Rune i Aritmanciju imamo zajedno?» rub usana mu se izvio u jedva primjetan smiješak. Vjerojatno sam ispala previše zagrijana.
Što i jesam. Najvjerojatnije će me za pola sata ostaviti da pokisnem sama na Dvorištu.
« Ali, Morgan Isabelle, kiša ne pada.» prvo nisam shvatila što je rekao, a onda mi je došlo do glave.
Upravo je ...ovaj...
« Jesi li ti...ovaj...p-p-pročitao m-moje misli?!» izgledao je i jako zadovoljan svojom sposobnošću, i posramljen.
Tako ti i treba kad mi čitaš misli. O ne, moram naučiti ne misliti.
« Oprosti !» rekao je, « Doista te nisam htio uvesti u neugodnu situaciju. Žao mi je. «
« Čekaj malo, doista si mi pročitao misli?» bila sam, blago rečeno, impresionirana.
« Da...ajme, oprosti, ali vidiš, ja sam legiliment. I ponekad se ne mogu suzdržati da ne upadnem u nečiji um. Ne mogu to kontrolirati...ponekad se mogu suzdržati, ali ne uvijek.»
Nisam znala što da kažem, pa sam samo natuknula kako nije bitno i da sam impresionirana njegovom sposobnošću. A tada sam, barem po mojom mišljenju, napravila najveću glupost u cijelom svom šesnaest-i-pol-godišnjem životu. Poskliznula sam se i svom snagom pala u blato. Na moje najveće čuđenje, Tom se nasmijao, nekako razdragano, od srca, rekao da sam najsmješnija osoba koju je upoznao u cijelom svom životu i pružio mi ruku da ustanem.
Guzica mi je blatna, a ovaj nevjerojatni frajer misli da sam smiješna. Bravo ja.
« Doista to misliš?» upitala sam ga.
« Naravno.»
I opet se nisam mogla suzdržati, pa sam ga pitala još nešto:
« Tome...zašto izlaziš sa mnom?»
