taki je, br'te, život...
ponedjeljak , 29.09.2008.svakojaki pisnici na svitu, mislin oni pravi a ne vaki šta se tomen uče ka ja napriliku, pišu pismice o lipizin stvarin ki šta je zalaženje sunca i miseca, udaranje valova od kamenjusine, vodopadanju, o padanju snjiga po rastin i kako mali zeko mate svoju traži kad je mećava i mraz....i svašta drugo oni pišu i slažu na rpu te pisničke slike...
eto ja nisan od taki, ja volin pisat nako kakvi je život zapravo, brez trunke ižinjavanja, baš nako kako je u pravome životu. digod je to našu korist a digod, bože moj, i nije...
takoj ova pisma o jednoj dragoj i pametnoj živini ka štaj domaće prase a kojoj je sudbina dodilila tako kratak životni vik. biće da na ovome svitu pamet ni nema niku osobitu vridnost ni nakanu.
još ću pripomenit da ova pisma nije za onu čeljad koja nikad nije vidla kako se kolje prase ni kako se kokoši osiče glava (o tome drugi put, ha, ha, ha...)
Praseća balada
Ubili su naše prase
imalo je dvista kila
sad ga vuku prama guvnu
za njin krvi, lokva cila
Vrila voda tamo čeka
da se dlaka lašnje brije
otvorene još mu oči
kapas da se smrti smije
Primičen se i ja k njemu
s obe ruke vatan nogu
od studeni drćen cili
malešan san, ali mogu…
Stari meštar lešto skače
nožon sučuć na sve strane
rasiče ga po sridini
malo zatin drob ispane
Ne baca se, žene znaju
donile su velik lonac
ja još čekan šta je za me
pa je unda svemu konac
„Na ti, mali, to je tvoje!“
- reče meni meštar sigur
-„Napuši ga, pa se igraj…“
- i baci mi topli mijur!
Uzejo san šta mi dade
jer je vakat igre, šale
podigli su uto prase
na drvene nike skale
A zatizin slidi…
Topili smo loj u žmare
i meštar je prase pešta
isika ga na komade
uz ognjište prava vešta
Na gradelin meso cvrči
iz bukare plavac teče
rera leti kroz pendžeru
takoj bilo i uveče
A moj mijur balun posta
pa oskače nasri guvna
to mi osta od praseta
oj sudbino, gorka, tužna…
I.G.
mali ričnik:
rpa - hrpa
ižinjavanje - izmišljanje
kapas - kao da...
sučuć - vrteć
drob - trbuh
sigur - siguran
mijur - mjehur
vakat - pravi čas
žmare - čvarci
pešta - reže, sječe...
pendžer - prozor
komentiraj (11) * ispiši * #
ništa nije ka štaj prije bilo...
srijeda , 24.09.2008.nakon dvadeset ili trideset godina ništa u našeme selu nije ka štaj bilo. sve se izminilo. je da san i ja naresta i drukčije gledan na svit oko sebe ali je i čudo toga lipoga nestalo brez da mu se traga znade. ka da nan je niko isika iz vilma te lipe slike iz oni vrimena do prije nesritnog rata. bogu vala da mi je u sićanju ostalo ništo od toga. taka me sićanja griju i dušu mi vesele pa ji se zato nikad odrić neću...
"Babina klapnja"
Stoliće na pleća uprtila
i iđe…
Na glavi šudar škuri
u desnoj ruci štap
u livoj ništa
(metila je nakosti!)
i iđe…
Ispokuće, kraj bunara
je prančiok
tute će upočinit…
*
Krozaprste na čelu
gleda na Svilaju
i Babića brig…
Nema više blaga u strani
ne čuje se brecanje
ovce ne bleju
krave ne muču
čobani ne pivaju…
Ni ona više ne nosi kudilju
i ne plete bičve
nemere…
(neće vr'teno samo da oskače!)
*
Ma, nude, muč'de malo
štajovo…?!
Koda se ništo čuje sa Babića briga…?
koda je nika rera…?
koda su čobani zapivali?
koda krave muču?
i koda ovce bleju…?
Svega mi, i brecanje se čuje!
I magare koda reve
eno, lipo u Bastraka!
......
- Ma, jok, baba, šta ti je!
Ničega nema
i ništa se ne čuje
vanko jeke
šta je vitar nanese.
I.G.
mali ričnik od našizi riči:
klapnja=san
vanko=osim
testom=cestom
brecanje=zvonjava
muč'de=utihni, ušuti
šudar=marama
škuri=tamni
bičve=čarape
rera=grleno pjevanje ovog kraja
čobani=pastiri
blago=domaće životinje
u strani= u brdu
komentiraj (11) * ispiši * #
naš najbolji prijatelj...
ponedjeljak , 22.09.2008.uvik mi je bilo ža magareta našeg kad bi ga dotrali s njive ili iz brda kad bi skinuli samar s njega i svezali ga a ono rojevi muva i obada na nj stanu izvodit desant. još je gore ako bi magare jadno imalo kakvu otvorenu ranu na sebi... nemojte ni razmišljat o tome kako je to izgledalo. ali kako god da bilo magare je bilo naš vični junak i najbolji prijatelj, neka mi cuko oprosti...
„Magareći intermezzo“
O rastu svezan
užeton kratkin
nemiran stoji
magarac...
Oko njega muve
i obadi letu
krv mu pijuć
magareću…
U nebo bi reva
da ga pušću
janci malo
na miru
bit…
Repon se brani
i nogon dere
šta jače more
uništa…
Okraj njega samar
uzazid leži
a gazde nema
nioklen…
I.G.
komentiraj (8) * ispiši * #
"Starac i hrast" - posve kratka priča
petak , 19.09.2008.ako van se dade čitat a znan da nemate vrimena ali jopet ako uvatite pet minuta pročitajte pričicu šta san je napisa prema događaju šta se vako nikako dogodijo.
o tom događaju san prvo pročita na blogu ima jedan svijet a poslin toga san uzejo tipkovnicu i miša pa napisa šta san napisa.
priča je ovi dana ugledala svitlo dana u župnome listu triju velikogorički župa (navištenje, blaženoga lojzeka i sveti petra i pavla). župni list prave jedanput na misec a svi velikogoričani ga bresplatno dobivaju u poštanski sandučić.
napomena za mlađe od osamnest godina:
u priči se jopet spominje motorna pila pa je najbolje da ako baš oće čitat da to učine uz pratnju matere ili ćaće...fala.
(prema istinitom događaju)
-Šefe, šta ćemo? Da pilamo ovu staru hrastinu il'da je nekako zaobiđemo? – pitao je vođa smjene, brkati Grgo, svog šefa putem mobitela.
-Kakvu staru hrastinu, Grgo? Reka san ti juče, cesta kroz Vrtinu sutra mora bit asvaltirana! Prikosutra je tute blagdan i načelnik općine oće da sve bude gotovo na vrime…čuješ ti mene?
-Čujen, šefe, čujen, nego, ovde je niki stari čovik sa šćapon sija ispod rasta i neće da se makne…kaže da je oti rast njegov ćaća posadija kad se on rodija i….
-Grgo!!! Ma, jes' ti normalan, majke ti? Kakve gluposti govoriš? Kakvi ćaća, kakvi čovik….?
-Ali, šefe….nemeremo pilat dok je stari tute…možda bi ipak mogli malo cestu proširit na drugu stranu, da ne pilamo…
-Pilaj, Grgo! Kakvu drugu stranu, nu ti jarca? Ako su inžinjeri nacrtali tako unda ima tako da bude! Nego, reci ti meni, zvizdu ti tvoju, jel' bi ti radije opet vozija oni valjak ka' i dosad il bi radije ka čovik….nadgleda vako i sluša šta ti ja govorin.., a Grgo?
-Ne bi, šefe, nego ža mi je staroga, eno ga, čini mi se ka da plače pod hraston…
-Slušaj, Grgo, da ti ovo kažen. Juče je niki čovik zva u moj ured, a mala šta radi kod mene je rekla da je molio da se poštedi to niko drvo šta je uz put, jer da je stolitno, i da će sebi naudit ako se drvo ne ostavi na miru….I ja to razumin, čoviku je drago drvo, biće mu je dobra ladovina tute ili šta ja znan…sve ja to razumin, ali i mi moramo radit svoj posa. I meni je moja stara kuća bila draga, pa san je da srušit i bogu vala, sada iman lipu trokatnicu! Razumiš, Grgo? Ništa nije vično…Triba pravit sve nanovo, sadit nove hraste i gradit nove kuće…
Aj, ti znaš s ljudin, ajde do staroga, daj mu pivu i odvedi ga kući, života ti…
-Dobro, šefe, iđen mu reć da se digne….
-Zna san ja, Grgo, da si ti pravi…
Nebo iznad Vrtine od jutra je obučeno u plave haljine. Po sredini bijaše zakopčano zlatnožutim dugmetom u kojeg nisi mogao zjenice upraviti, a da te ne zaslijepi svojim blještavilom.
Takav dan je u kolovozu sasvim uobičajen. I sve drugo je u Vrtini bilo kao i inače. Osim što je nebeski spokoj ovog krševitog mjesta kvarilo brundanje dizel-mašina po seoskoj cesti. Bager, valjak, kamion….i žestoki povici i psovke građevinskih radnika, činili su nesvakidašnji dekor u ovom malom mjestu.
Činilo se da u Vrtini tlo pod nogama podrhtava. Žitelji, njih pedesetak iz upola manje kuća, svakim su časom izvirivali napolje vidjeti što rade strojevi.
Mnogima je bilo drago što će stari makadam konačno dobiti urbano ruho, pa kad njihova djeca budu za vikend dolazila iz grada autom neće se zaprašiti kao dosad.
Svi su, kažem, bili radosni zbog „asvalta“ kako ovdje kažu, pa su radnike i vinom i rakijom nudili te pečenje donosili.
Jedino ih srce starog Paške nije moglo unutra primiti.
A nije da Paško nije volio ljude, ni da nije volio napredak i promjene nabolje…već je Paško bio čovjek čijim je žilama jače nego kod drugih strujala ona iskonska krv njegovih otaca.
Paško je bio čovjek koji je obožavao svaki kamen koji ga okruživao i koji mu je od Boga dan. S toliko ljubavi je sadio smokvu, šljivu, lozu, orah…da bi onaj koji bi ga promatrao pomislio da s njima razgovara i miluje ih.
Takav je bio i njegov pokojni otac koji je nedaleko od kuće zasadio i taj hrast, slučajno ili ne, baš na dan kada je Paško prvi put udahnuo ovaj svježi brdski zrak. Paškina žena Milica je često puta u razgovoru sa „prijama“ znala za njega reći da je malo „na svoju ruku, al' da od njega boljega čovika nema“.
I ljudi u selu su ga toliko cijenili da ih se barem pola s njime pokumilo. Od milja je prozvan Kum Paško.
I znala je većina njih da se Paško protivi rušenju stoljetnog hrasta pa su ga mnogi odgovarali od nauma da to pokuša spriječiti. Govorili su mu „pušći Paško ljude da rade svoj posa, dobićemo asvalt, a šume imaš iza kuće koliko ti drago“.
Slušao je to Paško, ali ništa čuo nije. U mislima mu povazdan slike kako njegov ćaća veže Sivca oko hrasta i sjeda uz deblo da otpočine nakon napornog oranja ili vršidbe žita.
Paško bi tada Sivcu iz štaglja u naramku donio sijena i s užitkom gledao kako ga međ' zubima zadovoljno žvače…
U mislima mu i svatovi njegovi i Milica koju je „tute“pod hrastom bio i upoznao kad je ono s ćaćon došla i sa njihovim Zekanom, jer se sa dva konja brže žito vrše.
A svatovi su pričali da takvoga hlada i miline nadaleko nema.
Sjeća se Paško i guslara Bojana koji je tada svatove razgalio gusleći im zgode i nezgode junačke te opjevavši i svatove njine.
Paško je vjerovao da i sada nakon pola stoljeća ti isti stihovi žive gore visoko u krošnji njegova hrasta vršnjaka.
Vjeruje Paško i da drvo milo čuva u njedrima i svaki nježni šapat koji bijaše uputio Milici dok je djevojkom bila. Samo hrast to zna, i Milica dakako, a to je dovoljno. Jer u ovom pomalo sirovom kraju osjećaji su se od starine iskazivali naglas samo kroz viku i psovku, a oni nježniji, duševniji, što iz srca izlažahu, njih je samo stablo u noći moglo dobro čuti.
Jedno od takvih stabala bijaše i ovaj velebni hrast koji se do neba izdigao i kojeg stari Paško, upravo sada, čvrsto grljaše drhtavim usahlim rukama…
-Ne dam, ne dam, to je moj ´rast!- ponavljao je starac dok je pokušavao nokte zarinuti u debelu koru, tako da ga nitko i ništa više od hrasta ne može odvojiti.
Pod svojim obrazom je osjećao bilo starog prijatelja, ali i da nije, za njega nije bilo sumnje da je ovo stablo živo i, čak štoviše, da ga razumije!
-Dida, ajde, digni se odatle, evo ti šćap…moramo radit..- pokušavao je Grgo „na lipe“ sa Paškom primajući ga za rame i držeći starčev štap u drugoj ruci.
Starac se nije micao. I dalje je ponavljao svoju ljubavnu mantru „ne dam, ne dam, to je moj `rast“.
Grgo je tada pogledao radnike oko sebe pitajući pogledom savjet što da učini.
Jedan od njih, a bila su trojica, potegne konopac na motornoj pili s namjerom da je upali i preplaši starca.
Nije mu uspjelo da ga uplaši te se starac i dalje koliko je čvršće mogao držao rukama oko hrasta.
-Nema nam druge- reče najjači među njima, a zvao se Stanko. Kako je bio ogroman svi su ga odavna zvali Stankara.
Uhvati tada Stankara starca s leđa ispod pazuha te ga tako podiže sa zemlje. No, kako starac ne htjede stajati na nogama, priđe im i treći radnik Jure Gopčev te primi starca za noge i tako ga odnesoše sve do njegove kuće.
Supruga Milica je upravo stizala s druge strane kuće iz obližnjeg vrta gdje je nabrala mahuna za ručak i metnula ih u travešu.
Kad vidje gdje nose uplakanog Pašku, pusti travešu, a mahune se prospu po kamenim pločama pred kućom.
- Paško, Paško, šta ti se trevilo, jesi dobro, Paško moj…?
- Nije mu ništa, dajte mu malo vode, bija je puno na suncu, pa ga je zamantalo- odgovori joj Stankara i spusti Pašku na ležaj u „kužini“, a kolega mu odloži štap uz postelju.
Za to vrijeme, onaj radnik koji bijaše pilu motornu upalio, već je čeličnim zupcima rezao prve godove na stoljetnoj grdosiji.
Treštanje motorne rezalice čulo se i do najdaljih kuća u Vrtini, tako da su mnogi mještani po zvizdanu izašli iz kuća da vide nesvakidašnji događaj. Mnogi su od njih u trenutku kad se visoka krošnja koja je nepuno stoljeće doticala nebo i u kojoj su se gnijezdile ptice selice, pa i oblaci, počela tresti, progutali knedlu u grlu, osjećajući kako sa starim drvetom nestaju i dijelovi njihovih života, ili barem uspomene.
Neke žene nisu mogle gledati kako se stablo ruši, nego su pobjegle u kuću miješati varivo na štednjaku.
Nisu tako vidjele kako se uz zadivljene usklike radnika ogromni stari hrast najprije zaljuljao u jednu stranu, a onda se bez glasa sunovratio na ledinu i suhozid koji je porušio.
Nisu to vidjele, jer nisu htjele gledati, ali su dobro čule vapaj žene koji dopiraše iz pravca gdje je stablo rušeno.
„Kuma Milica“ je pred kućnim pragom klečala nad klonulim tijelom svoga muža kojega je život zbog pregoleme tuge lagano napuštao.
-Paško, Paško moj…- plakala je Milica.
-Ne dam, ne dam ´rast…- bile su mu zadnje riječi.
Petnaest metara dalje, polomljene krošnje i otpalog lišća, ležao je na ledini stoljetni hrast.
I njegovo bilo i Paškino bilo, koja su pred osamdeset i tri ljeta počela zajedno kucati sada su zajedno i utihnula.
Onaj koji je pilio drvo, ni slutio nije da će motornom pilom i pola litre goriva, osim starog hrasta, srušiti i jedan cijeli svijet.
Dvadeset metara dalje mobilnim uređajem već je odaslana vijest:
-Šefe, srušili smo hrast!
-Ma, bravo, Grgiću moj, zna san ja da ćeš ti to obavit kako triba! Ajde, zapnite još malo, sutra mora sve bit gotovo!
21. rujan, nedilja.
p.s. danas sam kupio katolički mjesečnik "MI" i vidio da je priča o starcu i hrastu i tamo objavljena!
komentiraj (11) * ispiši * #
sićanje na trišnju staru
srijeda , 17.09.2008.a zašto san se nje baš sad sitijo? e ma zato šta je ujesen bila pripilana i srušena.
ni do danas mi sićanje na taj tužni događaj nije izblidilo.
"Jedna trišnja stara"
Još je pantin ispo guvna
Jednu trišnju staru, sočnu
Nagela se prama zemlji
Da se dica lašnje popnu
Imala je krošnju gustu
Kora joj je bila glatka
Penjasmo se ka' smo tili
I zobali zrnja slatka
Pa je unda došla jesen
Primakla se mrazna zima
I došli su niki ljudi
I motorna pila!
- Pilajte je, jer je kriva
I stara je, zeru gnjila
Pilajte je, odma nama'! -
Prisuda je teška bila.
Gledali smo, sva mi dica
Kako trišnja drće, pada
Slomile se mnoge grane
Pripila ih pila tada…
Nema više krošnje guste
Ni penjanja usrid lita
Nema više slatki zrnja
Nema više, ništa...ništa…
I.G. 2008.
komentiraj (11) * ispiši * #
skelin pivač
utorak , 16.09.2008.pita me prije niki misec ante skelin, miljevačka dika i pivač od vormata da more li on uglazbit moju pismu koja se nalazi na blogu. a ja ću njemu ni pet nišest vego moreš rodijače šta još čekaš jel još nije gotovo da čujen kako zvuči a on će meni ovi dana da baš na njon radi i da samo šta nije gotova.
antu san upozna u progonstvu i najčešće smo igrali nanoga šaha mata a on je uzto vavik za sobon vuka gitaru i ništa svirucka. eto s vrimenon je posta pravi pivač i već pobiđuje na nikin vestivalin. evala ti ante. a da van ne lažen ovo o pismi evo šta mu piše na blogu:
Miljevci blog, Ante Skelin:
Počelo je sve ka u bajci pa smo s klapom Čikola pobjedili na Knin Festu 2008 ,zatim izgubili seosko finale na Miljevcima (četvrti put zaredom) ,pa je bio mali smiraj osim ovih lokalnih fešti,zatim smo imali nastup u Čavoglavama za Dan pobjede,zatim Drniš,Promina ,pa opet Drniš,malo smo pivali i s Najboljim hrvatskim tamburašima(ex Zlatni dukati) na Miljevcima,i tako…
Sad upravo snimamo novu pjesmu Hrvati,na tekst mog Potravljanina Ivice Gašpara kojeg sam pinkicu kozmetički i metrički dotjerao,a aranžerski upravo radi maestro Jašek,tako da bi za tjedan dana mogli poslušati kako zvuči (inače je trebala biti premijerno izvedena u Šibeniku 18.09. na dan obilježavanja rujanske pobjede,ali…._!_?)..
pisma šta je ante triba uglazbit vako iđe u oriđinalu:
U ovoj ponosnoj zemlji
Živi narod prošlosti slavne
U njoj su Kristovi temelji
U njoj su zidine davne
U ovoj kolijevci od zlata
Rađahu se sinovi pravde
I u krvavim danima rata
Tjerahu dušmane, daleko odavde
I ako se pitaš, neznanče, stranče
Tko je taj narod, kom se sve pozlati
Ja ću ti reći, glasno i jače:
To su Hrvati! To su Hrvati!
U ovoj zemlji mora i bisera
Pušu vjetrovi s juga i sjevera
Ali, Bog je ovaj narod izabra
Da ustraje, kad naiđe nevera
U ovoj dolini sunca i žita
Kruh se od obilja lomio
I gosta se otpuštalo sita
Jer, sve mu je rodom rodilo
I ako se pitaš, neznanče, stranče
Tko je taj narod, kom se sve pozlati
Ja ću ti reći, glasno i jače:
To su Hrvati! To su Hrvati!
U ovoj zemlji rijeka i slapova
Svi žive u slobodi i sreći
Jer dosta je bilo tuge i ratova
I djeca sad mogu u miru leći
U ovoj zemlji predivnoj, čarobnoj
Živi narod od svega jači
Protiv je svakoj sili bezbožnoj
Pravda i istina život mu znači
I ako se pitaš, neznanče, stranče
Tko je taj narod, kom se sve pozlati
Ja ću ti reći, glasno i jače:
To su Hrvati! To su Hrvati!!
Ivica Gašpar, 12.02.2006.
evo malo kome se da čitat kako je ante pobidija na kninfestu:
Drniški pjevači Ante Skelin s Miljevaca i Dado Topić iz Siverića pobjednici su ovogodišnjeg 8. Kninfesta održanom povodog Dana Grada Knina i blagdana sv. Ante!
Pred 2 tisuće gledatelja, u šatoru na glavnom kninskom Trgu Ante Starčevića, grand Prix osvojio je Dado Topić s pjesmom "Odrišenje kralja Zvonimira", autora Ivana Cinottija i Mirka Matijaša. Također, ova pjesma dobila je i treću nagradu publike. Drugu nagradu osvojio je prvi pjevač Divljih jagoda, Toni Janković s pjesmom "Ne mogu biti tvoj", autora Tonija Eterovića, dok su treći bili Neno Papić i Karmen s pjesmom "Nama srce pismu vodi", autora Duška Tambače, Branka Slivara i Žarka Siriščevića.
Prvu nagrade publike dobio je Ante Skelin iz Drniša, s pjesmom "Vratit ću se", dok je drugu dobila grupa Tenen iz Knina s pjesmom "Traži te". Nagradu za najbolji tekst dobio je Mladen Burnać, a nagradu za najbolji aražman Toni Eterović. Nagradu za najbolji scenski nastup dobio je Ante Matura za izvedbu skladbe "Toči, toči ove noći".
- Ovo je najbolje do sada organizirani festival, iako nam neke okolnosti, kao što su loše vrijeme i Europsko nogometno prvenstvo nisu išle u korist. Radili smo pripreme punu godinu dana i nadam se da smo napravili dobar posao, kazao je direktor festivala Ivan Lambaša.
- Oduševljen sam i festivalom i načinom na koji me kninska publika doživjela i prihvatila. Suradnja s novoosnovanom klapom Čikola pokazala se punim pogotkom i njima pripadaju sve zasluge ove pobjede, kazao nam je Ante Skelin. (radio drniš)
komentiraj (5) * ispiši * #
na tomsonu
nedjelja , 14.09.2008.
kako mu je ime pitan ja kažu marko a bezime kažu perković a ko je tomson dede mi recite kažu šnjin je mlatijo četnike...
bili ti mi juče, ode u gorici na tomsonu.tribaj bit na radnika ali su ga metnuli u dvoranu zaradi kiše.imali smo bresplatne četri karte na kojizi isto piše tomson i nacrtan mač. bilo je malo gužve prid dvoranon ka smo ulazili. pulicija nas je primećala i pitala štati je ovo štatije ono a mi njizi nismo ništa pitali.pušćali nas jopet.u dvorani vruće nemere se disat a znoj nas probijo za minut. nije bilo mista gorika di se sidi i gleda pa smo bili doli di se stoji i gleda. dica su brzo izila pucke pa su odma ožednila. žena ji je unda odvela da ji napoji, a ja osta čekat tomsona. isprid mene vagun momaka u majicon šta se crne ki ugalj.mavaju barjakon i deru se da triba ić u boj.niki kleče s rukon u ariji.božeprosti ki muslemani u đamiji. a neka naše mladeži neka se veseli.prošlo je pola ure a tomson još nije uliza unutra.taman san reka ženi da oćemo li ić svojon kući jer da pivača nema. ona kaže da je to tako kod nji da su oni zvizde i da ji zato triba čekat i po dvi ure da to nije ništa. slegnijo san sa ramenin i primuča šta san tijo reć.e unda je banijo. uši mi je probilo kad je zagrmila ta mužika. počelo je sve oko mene skakat i pačit rukon u ariju.i ja san prova tako ali se ništa nije trevilo.unda san prista.drugi nisu pristajali vego su i dalje skakali derali se u tomsona a on u nji. letriku su utrnili, a nika su svitla svaki boja plazila oko nas. nisan ni jedno moga uvatit. vidijo san da su svi uznojeni oko mene i da ne patin samo ja od vrućine.unda je tomson reka a nu kolko dice ima vode ajte ji dignite na ramena saće bit jedna pisma za dicu. moji oba pružili ruke i viču digni mene digni mene. a meni likar nikidan reka da mi vratne kosti nevaljaju da su u nikoj opoziciji. a oni da ji oba dignen.šta ću diga san težeg a lagnjem san reka eno ti matere.nije mu bilo pravo jer ga mate digne sebi do brade. nema veze mislin ja koda tomson vidi doklej dici glava. kad san spušća težega koda san se ponovo rodijo.bogu vala nije više bilo pisama za dicu vego za nas starije.ivane pobratime ta mi je dobra pa unda vitre s dinare pa dida sa svilaje gleda na petrovo polje ta mi je najbolja više se ne sićan jer je bijo mrak. al nismo ti mi ostali do kraja pivanije.ošli smo ti mi ća napola.vanka nas dočekala kiša izneba i zemlje šta se ono kaže. a nismo imali lumbrele.morali smo trkat di smo ostavili undajija.ostavili smo ga di peru aute.kompletno pranje šezdeset kuna.ja ga radije sam operen.e jesmo okisli.ki pivci.
komentiraj (6) * ispiši * #
pleskanje na anžeku
petak , 12.09.2008.
eeee, bidni ljudi, oklen li dođoše, pameti ne nađoše....bojin se ni gazeta...
nikidan san se trevijo na nikoj ledini u zagrebu šta je zovu anžek, di su ljudi u šarenin vešton trčali uokrug ledine da ko će prije. ne bi smili potrkat dokle niki čovik ne bi okinijo iz pravog pištolja uvis. goluba nije uspijo pogodit, čini mi se. biće je letijo privisoko. oni koji su dotrčali najbrže su digli obe ruke u vis i mavali nan, a mi smo njimon pleskali. a neš ti i utrkivanja, kažu 100 metara! toliko bi i moja baba mogla trkat do prije dvi godine. ali, nema veze. zato su pucki bili ukusni iako je na škartacu pisalo dinamo.
unda je niki čovik šta ga je bog stvorijo za potezanje konopa, niku balotu ita sa ramena, a bule nije bilo nigdi, tako da nije ni moga ucikat. pitan se ja, šta je unda, koga vraga baca...i on i drugi za njin.
e, a unda se niki tamo zaletrču koliko god mogu i - na guzicu u pržinu! Je in vala vora. unda je nika teta povikala: "eno naše blanke! o, bože, jel bu skočila prek dva...?" a toja teta, mislin ta blanka se isto zaletrče i ooooop...skoči ko da je na federin priko nike kantinele šta su jon metnuli u zrak. sva srića da da je pala na meko, jer bi pribila sve kosti da jon nisu podmetnuli niki jogi da nanj pane.
najviše me stra bilo kad su niki šareni ljudi priko ledine bacali nike soje po pedeset ili dvista metara, ne znan točno. a niki se čovik navrnijo na dnu ledine i slikaje, bog ga pomoga, a moglo ga je smirit u prsi da je malo bliže bijo. I ko bi unda bijo kriv? Ili oni šta je brespotrbe baca il ovi šta se natovrljijo pridanj? ja mislin oba, a i oni koji ji je ovde dovejo. nego šta da je i on kriv.
a ova manita svitina plešće li plešće.... a, jesan i ja san pleska, šta ću, da ne bi kogod mislijo da san protiv, a jesan.
I malo mi je krivo šta su doveli one jadne crnce iz avrike poradi vaki stvari. ko će njizi sad ispratit kući i koće njijovome ćaći istumačit šta je on vode kod nas radijo?
ako mu reču da je trka sto metara ili da je ita soju...ubiće ćaća majmuna u njemu!
a dašta, ima bi i pravo.
bacanje balote udalj brez da se punti računaju, štabise po književno reklo zadžaba...
i dica su pleskala..šta će dica, ki da oni znaju šta oni na ledini ižinjaju...
komentiraj (4) * ispiši * #
komentiraj (3) * ispiši * #
Ode "lola" na počinak...
ponedjeljak , 08.09.2008.
Ovo nije kataklizmička slika na kojoj je eruptirao vulkan Samar na planinini Svilaji, a valovi vrele lave oplakuju obale Perućkog jezera.....Nipošto!
Ovo je samo ljetni zalazak vatrenog lole koji žuri na počinak negdje u najdublju bukovu šumu, tamo gdje će mu zavijanje vuka uspavankom biti, a roktanje divljih svinja poželjnom budnicom.
komentiraj (4) * ispiši * #
Kardinal za nagradu!
subota , 06.09.2008.
Danas je velikogoričanin, dječak iz Potravlja, moj dragi desetipolgodišnji Filip Gašpar, po prvi put sudjelovao u Velikogoričkom zavjetnom pješačkom hodočašću u Mariju Bistricu (zavjet gradskih župa iz vremena Domovinskog rata), Hrvatsko nacionalno svetište.
Do sada je već pješačio Gospi u Sinj, uoči blagdana Velike Gospe kada je s obitelji propješačio zadanih 17-ak kilometara bez problema.
Ovoga puta u pitanju je bilo ravno 43 kilometra (!!!) kolika je razdaljina od Turopoljske metropole do vrata Majke Božje Bistričke!
Za divno čudo, Filip, koji se sam prijavio za put (nismo ga planirali voditi) , nije imao većih problema niti u svladavanju ove maratonske razdaljine!
Za nagradu zbog velikog truda upriličio sam mu, sticajem sretnih okolnosti, slikanje za našim omiljenim kardinalom, nadbiskupom vrhbosanskim, uzoritim Vinkom Puljićem koji je vodio središnju popodnevnu misu za pristigle hodočasnike, njih 2100.
Kardinal Vinko, čovjek koji se istinski i posvema predao obrani interesa napaćenog i obespravljenog hrvatskog puka u susjednoj državi, širokog srca i srdačnog osmijeha rado se odazvao mojoj molbi.
Držim da Filip ni približno nije svjestan s kakvim se duhovnim velikanom i domoljubom imao čast slikati!
Slijedi slideshow za hodočašća.
Da bi vidjeli što je na slici, stavite samo strelicu-kursor na sliku, a u podnožju slike će se pojaviti opis iste.
komentiraj (12) * ispiši * #
