Iako je naslov zapravo možda naizgled put optimizma, sreće i nade, nažalost i nije. Mislim zašto bi JA bila sretna. Al oke, promijenimo prioritete pa pogledajmo opet.
Nije važna moja sreća, već ona koju dajemo i pokazujemo drugima. Jer koliko daš toliko i dobije, čak i više. Teko je u to vjerovati, ali treba, nastaviti, moliti, i neznam šta više.
Psihičko stanje je neš tipa *never better*. Svi ti pozitivni snovi jako lijepo utječu na mene. Pozitivne misli, sve pada u savršenu kombinaciju čokodade i vanilije. mmm...
Zdravstveno stanje je, možemo reć *fucked up*. Bolesna sam, nažalost. Usred ovog vrućeg ljeta ja se doma tresem pod dekom jer mi je temp. 38,2. naaaaajs. Ali i to će nadajmo se proć jer, sunce dolazi nakon kiše jel? Nije da mislim da ću umrijet od svinjske gripe, kažu da je samo viroza, ali sam pomislila koja bi špica bila umrijeti. Možda jednostavno očajnički želim da neko pati zamnom i da mu je stalo. Ali onda si kažem: just you wish.
Ljubavno stanje, hm, ljubav, je to neka nova riječ ili? u zadnje vrijeme je jednostavno ne uspijem dešifrirat, al sam onda skužila da je uzaludno jer, kad ti tvoje posebno dete kaže: not gonna happen na tvoje, nadam se da ću ti falit kada umrem. E pa neka mi netko definira ljubav. Sve u svemu, dogodio se veliki napredak. Barem sam shvatila koji dio u ljubavi me muči. Volim, ali nisam zaljubljena. I ta ljubav je jako velika, ali nema one iskrice zaljubljenosti, ta iskrica se davno ugasila vodom. Ah. A tko ju je ugasio? Ne, nećemo upirati prstom, nije ni bitno zar ne? Jes.

I o čemu više pričati, oh da, novost. Znači 26.7. idem na logor u Vučju dobru, sa izviđačima xD. Jeeeej. hihi. Iako sam bolesna, nadam se da cu ozdravit za tih 2 dana. jep. Nema me 2 tjedna, uf koji dobar filing. Nema buke od auta ni ovog zagađenog zraka, smrada i ološa koji me živciraju. Nemože bit bolje.
I da, to bi bilo to. Nekako se vučem sa ovim slabim živcima. Jednostavno ponekad ne kužim te neke stvari. Mislim ako sreća postoji onda je tu s razlogom. Da smo sretni, i da uživamo, ne non-stop, ali da je tu. I onda dođe, pa sam sretna, i zbilja nemam potrebe za bilo kakvim žaljenjem, dok oko 3 ujutro s mojom Bf sjedim na zidiču i šipumo. Tada mi se sve to činilo jednostavno savršenim, bila sam sretna i gledala iz neke valjda druge perspektive, a sad. a pitaj Boga šta je sad, možda je otišlo a možda i ne. možda je upravo taj trenutak bio vrhunac noći i sreće koju sam tražila u proteklih ni sama neznam koliko. Ne bih znala. Mah, za sve je kriva ljubav.