29.03.2007., četvrtak
Just my luck
Stupid Nole ('AJDEEEEE NOOOOOLEEEE') pobeđuje Nadala u Majamiju as we speak. A nije mogao u Indian Wellsu.
Pih.
Je l' znate svi za ovaj sajt? Vrlo zanimljivo, za lingviste i uopšte. Evo slučajnog uzorka:
White teen: You've got a fat ass.
Black teen: Well, your ass has a stupid, scrawny bitch stuck to it.
--Times Square
Queer: There's no such thing as gay and straight. I think of it more in terms of what people will let me do to them.
--101st & Broadway
Queer: She is so annoying. I'm like, 'I'll pay for your coffin, just die already!'
--E train
Meantime, Nole pobedio.
|
28.03.2007., srijeda
Classified
BLOG Expert
MANAGEMENT
San Jose, Costa Rica
A start up U.S. Co. in Costa Rica is looking
for someone to take a top position in a
start-up blogging company.
For resumes and info visit Weblogsaraeus
Oglas objavljen u LA Timesu.
A to je samo početak. Prema jednom liku koji je kao neka faca ili bivša faca za obrazovanje, deset najtraženijih poslova u 2010 nisu uopšte postojali 2004. Apparently.
A da li to mene brine ili čak zanima? Ne. Vratila sam se u rane osamdesete. Prisećam se i prisećam. Sva sila simbola tog vremena me je nekako spopala i malo fali da ne počnem da crtam petokrake i zastave. Nije pomogao ovaj Ubipacijentićev link sa sve prigodnom muzikom. A prisećam se i bombardovanja pošto je ovih dana godišnjica. Kako to da neki realno odvratni trenuci u mojoj glavi imaju neku romansiranu, 'eh kad se setim' dimenziju? Do te mere da me prosto neka seta obuzme? Da li je moguće da je to samo zato što su oni takvi ipak moje uspomene?
Weird.
|
20.03.2007., utorak
Weekend getaway
Delom u borbi protiv kolotečine i depresije, a delom zbog podrške sunarodniku, vazda patriotizmom obuzeti Bobi nam je organizovao put u Indian Wells. Tamo smo gledali tenis.
Nije loše s vremena na vreme otići i uživo gledati neki oveći sportski događaj. Ja sam bila na takva dva: jednom sam gledala Lejkerse protiv Čikago Bulsa u Stejpls centru a drugi put taj tenis pre neki dan. Oba puta sam bila fascinirana prostorom u kome se događaj održava i oba puta sam se pitala kako neko radi čitav život i ništa a neko pika loptu sat-dva i zaradi milione. To je meni velika misterija. U stvari, ne misterija, više nepravda. U stvari nije ni nepravda, više kao neka greška u postavci. Ali dobro, ima takvih grešaka isuviše na ovoj planeti, ne vredi se oko toga preterano uzbuđivati.
Tokom meča, primetila sam nekoliko stvari:
- teren je bio baš lep, ljubičast. Nisam nikad pre videla tako lep teren.
- Bobi mi je skrenuo pažnju na takmičara-neprijatelja, igrača br. 2 na svetu, i njegovu nesrećnu naviku da stalno nešto prčka po sopstvenoj pozadini. Onako kao da nešto odatle izvlači. Šorc npr, ili gaće.
- Navijače.
O navijačima moram posebno. U vreme kad sam ja pratila tj. gledala tenis, glavna faca je bio Boris Beker, a još su se od imena pojavljivali i Ivan Lendl, Stefan Edberg i tako još neki. Tad je publika bila fensi i navijanje nije postojalo. Možda i jeste, ali se nije čulo. Sad stvari stoje drugačije, glavna fora je urliknuti s vremena na vreme. Navijači lika iz Španije su urlali RAFAAAA ili OTRAAAAA ili RAFAAAAA OTRAAAA ili malo složenije OTRAAAA VEZ RAFAAAAA a 'naši' su urlali 'NOOOOOLEEEEEE' ili 'AJDE NOOOOOLEEEE' ili 'SRBIJA SRBIJA SRBIJA'.
RAFAAAA-ovi na to nisu umeli da uzvrate. Noletov tim se tek onda okuražio i počeo da peva neke gej pesmice, izjave muške ljubavi i tako to. Rafa-ovi su spremno uzvratili sa 'FAKA LO RAFA' što bi moglo značiti ko zna šta.
Tako je bilo. Videlo se lepo da je nekima u publici, naročito onima u najdaljim redovima, baš stalo da jedan od dečaka od jedva 20-tak godina osvoji to pola miliona dolara. To su te čiste, neiskvarene emocije.
Vreme je bilo lepo i sunčano. Bilo je čak i prilično vruće. Srećom, bilo je dosta palmi. Nije ni čudo što se mesto zove Palm Desert.
Sličica:
Jeste li nekad videli lepši teren? Didn't think so!
|
14.03.2007., srijeda
Depra, opet
Ovako, nešto sa mnom nije u redu. Vrlo sam lošeg raspoloženja, tj. ne znam ni da li više pričam o raspoloženju ili o stanju. Onako, ništa mi se ne radi, sve mi je bezveze. Sve mi je dosadno. Često mi se plače bez razloga. Ne vidim da bilo šta ima smisla u životu, baš bilo šta. Sve je počelo na tom aerodromu, ali nije u redu da još uvek traje.
Išla sam u japanski market, nije pomoglo.
Napravila sam sebi i šejk od banane i čokoladnog (sojinog) mleka, ništa.
Ništa, ništa, ništa.
Broj ljudi koji mi savetuju da što pre rodim dete se proširio i za kozmetičarku iz Litvanije (kao da nije dovoljno što mi nanosi vruć vosak na najosetljivije delove tela i onda čupa, čupa, čupa j*bem ti brasilian, kako se već jednom ne naviknem?) što me nekako baš bedači.
Baš, baš.
Meni su bebe slatke, sve je to ok, ali nekako nisam raspoložena i neću, ne mogu. Ne. Mogu.
TO EVIL SISTER: mala, drži jezik za zubima. Nemoj da sekiraš majku i da joj čitaš nešto odavde, uplašiće se kad ukapira šta je brasilian.
|
06.03.2007., utorak
Kad sam malo došla sebi, sela sam i napisala post
Baš sam se bila ubedačila, nisam mogla samu sebe da prepoznam. Pala sam u bedak na aerodromu gde su mi suze lile na sve strane a izašla sam iz tog bedaka večeras, malo pre, dok sam se motala po japanskom marketu. Reći ću vam, volim japanske markete. Obožavam sve one minijaturne stvarčice precizno zapakovane u neko ludo pakovanje, volim ona čudna pića sa etiketama na japanskom, volim nacrtane likove tipa Hello Kitty (Hello Kitty! Ima li nešto slađe?), volim male keramičke posudice, posebno kad je po njima iscrtan trešnjin cvet, i rado bih išla u Japan.
Baš bih išla u Japan! Ili u Hong Kong, ili Singapur, ili tako nešto, mada ipak ponajviše Japan. Otišla bih da vidim Fudži. I u neki karaoke bar bih otišla. Sigurno bi mi bilo kao u onom super filmu Lost in Translation (koji super film)...
Back to bedak: primetila sam da sam se tako uživela u to svoje depresivno stanje da nisam ni htela iz njega da izađem. Tako sam nekako inertna, ili je bedak od te vrste, ne znam. Negde u to vreme je naravno uleteo i pms, a nije pomoglo ni što sam uporno, iako me je moja prijateljica Sonja lepo i na vreme upozorila, iz dana u dan čitala Crvenkape. Kao, hoću ja da čitam savremene srpske pisce a ono katastrofa od pisanja. I tako je sve išlo u prilog bedačenju i ja bih možda i dalje tonula, da nisam u Kaliforiniji u kojoj je vreme baš onako... lepo. Uporno lepo, sunčano uz povetarac, pa je još počelo ono mirišljavo u vazduhu, ono kad je proleće, pa je pri tom danas bilo 30 stepeni, a večernja šetnja pored okeana po takvom vremenu ume da bude neverovatno blagotvorna, a tek japanska muzika u marketu - sve u svemu - ja sam se tako nekako spasila bedaka. Ali, i dalje sam u fazonu vraćam se kući. Da, da. Vraćam se što pre, da u februaru udišem dim umesto vazduha, da se svađam sa vozačima međugradskih autobusa, da jedem plazmu i da budem sa svojom majkom.
I tako. Bobi je za to vreme pridodao novu kategoriju kojom opisuje moje vozačke veštine. Pored blago katastrofalno, katastrofalno i odlično, sad ima i scary. Obično rečenica počinje sa 'Vaša vožnja se može okarakterisati kao...' i onda neka od te četiri ocene. Istina je, malo se nekad zaboravim dok sam za volanom.
Osim svega ovoga imam još i jednu epohalnu vest: ne plašim se više letenja! Ne samo to, nego mi je prosto nekako lepo kad uzlećem (sa sletanjem još imam malih problema, ali vrlo malih), nekako uzbudljivo. Bila sam i u kabini sa pilotima, lepo sam pitala i pustili su me (Jat, naravno), malo smo i pričali, malo sam gledala kroz staklo od kabine, lepo mi je bilo. Nije mi to bio prvi put u kabini, ali taj prvi put sam samo privirila i pri tom sam se tresla od straha (stvarno tresla) a ovaj put sam bila opuštena i nisam odmah izletela nego sam ostala desetak minuta bar. Bilo je to negde iznad Holandije ili možda Francuske, I'm not sure.
Tako, da rezimiramo:
- bila sam u bedaku
- bedak je, as of tonight, prošao
- htela bih da idem u Japan
- i da se vratim kući
- više se ne plašim letenja.
I, dve napomene: izvinjavam se Doktoru zbog priče o vremenu a pozdravljam Sibonija i dve devojke, znaju one ;)
|
|
